Trguje se i odraslim ljudima

Naime, gospodin Fatić u svom mišljenju navodi: „… oni moraju biti odstranjeni iz pravosuđa, isto kao i sudije koje su zapale u organizovane ili kriminalne mreže, koje sarađuju sa kriminalcima, sa korumpiranim tužiocima koji odustaju od krivičnog gonjenja usred krivičnog postupka, ili pak koji ljudima otimaju decu na osnovu rodnog stereotipa  i u saradnji sa kriminalizovanim socijalnim radnicima…“

Ne otimaju sudovi i centri za socijalni rad samo decu.

U tom „biznisu“ su i odrasli ljudi, nesrećnici koji su, iz nekog razloga, primorani da se obrate centrima za socijalni rad.

Moj sin (1984) je, zbog posledica saobraćajnog udesa, invalid PRVE kategorije (kumulativno telesno oštećenje od 100% i potpuni gubitak radne sposobnosti).

Da bih mogao da mu budem staratelj i da se o njemu brinem, morao sam, prema instrukcijama Centra za socijalni rad, da za to pokrenem sudski postupak, u kojem ga je, zloupotrebljavajući diskreciono pravo, sudija lišio poslovne sposobnosti i proglasio duševnim bolesnikom, odnosno lišio ga svih ljudskih i zakonima zagarantovanih prava.

Već punih pet godina pokušavam to da ispravim, ali izlaz iz tog  „začaranog kruga“ jednostavno nije moguć.

Sudije postupaju po neustavnim zakonima i suprotno Konvenciji UN o pravima invalida koja je ratifikovana još 2009. godine i time postala sastavni deo Ustava Republike Srbije, imaju svoje, eksteritorijalne veštake medicinske struke, koji u nalazima ističu samo ono što je za stranku nepovoljno, diktiraju zapisnike sa ročišta i „sudska rešenja“, a viši sudovi takva rešenja potvrđuju ne ulazeći u faktičko stanje i sadržinu podnete žalbe – jedino je važna „sudska praksa“.

Sva lična primanja, stan i ostala imovina mog sina su pod kontrolom Centra za socijalni rad, a krajnji cilj je da on (moj sin), kada se steknu svi potrebni uslovi koji se polako i sistematski pripremaju, bude smešten u dom, a da se Centra za socijalni rad, ili, bolje rečeno, neko blizak Centru, dokopa njegovih prihoda i imovine.

Prema međunarodnim zakonima o ljudskim pravima ne postoje dozvoljene okolnosti po kojima osobi može da bude uskraćeno pravo na priznavanje kao osobe pred zakonom ili po kome ovo pravo može biti ograničeno, a po  Konvenciji UN o pravima osoba sa invaliditetom, pretpostavljeni ili stvarni nedostatak mentalne sposobnosti se ne sme koristiti kao opravdanje za uskraćivanje poslovne sposobnosti.

Poštovani gospodine Fatiću, dakle: ne otimaju se i ne trguje se samo decom; trguje se i sa odraslim ljudima iz marginalizovanih grupa; sve i svako je predmet trgovine u cilju ostvarivanja lične koristi.

Takvih kao što je moj sin, koje su sudovi, nemoralne sudije i haotičan pravni sistem lišili svih ljudskih prava, ima u ovoj zemlji desetinu hiljada, uglavnom prisilno smeštenih po raznim domovima i psihijatrijskim ustanovama.

Oni su nevidljivi, i izvan svake društvene margine.

Jedino ih pominje Zaštitnik građana u svojim redovnim godišnjim izveštajima Narodnoj skupštini Republike Srbije – ali i dalje ostaju samo u tim izveštajima.

Možda će se neko od nadležnih, ako takvi uopšte postoje u ovoj zemlji, nakon Vašeg teksta u Danasu dozvati pameti i javno reći: mi smo nadležni, mi ćemo zaustaviti taj kriminal i odstraniti „bele vukove iz pravosuđa“.