Pavlović je pune četiri ratne godine bio ministar informisanja Miloševićeve vlade (pod premijerima Božovićem i Šainovićem) i to u periodu najgorih ratnih stradanja i operacija, za koje su se državni mediji upinjali da tvrde da je rat u kome Srbija ne učestvuje. Nakon isteka mandata, Pavlović je postavljen za direktora Radio Beograda, odakle je upravljao jedinim od najmoćnijih sredstava Miloševićeve ratne propagande i na kom mestu je sačekao promene 5. oktobra da bi odatle bio smenjen.

Ubrzo, kada je Tadić rehabilitovao njegovu stranku SPS, Pavlović je bio kandidat svoje partije za mesto direktora RTS-a, ali neuspešno, pa je zatim uhlebljenje našao na Univerzitetu Megatrend.

Takav stranački kadar, koji je upravljao sistemom informisanja Srbije u najmračnijim godinama medijskog mraka, koji je, sa državnog medija, godinama forsirao isključivo stranačku i ratnu propagandu svoje partije, nikada ne samo da nije lustriran, već je i vaskrsnut, zahvaljujući upravo tim stranačkim pozicijama, kao predsednik jednog, suštinski dekorativnog, ali nominalno ipak važnog tela kao što je Programski savet RTS-a.

Da je Pavlović na vreme odgovarao javnosti za svoj doprinos propagandi rata, nikada ne bi imao priliku da sanja da postane direktor Nacionalnog servisa u 21. veku, niti bi ikada imao hrabrosti da javno progovori o bilo čemu, a posebno ne da deli lekcije o tome kako se emisija koja se bavi ratnim zločinima i zločincima, kao što su Mladić i Praljak, uređuje i vodi, te koji gosti u nju mogu biti pozvani i šta oni smeju da govore.

Biro za komunikacije LDP