Zato ćute psihijatri

Takvo pitanje je često postavljano i na društvenim mrežama. Direktno se prozivaju psihijatri zbog toga što, navodno, „ne stisnu petlju“ i ne obelodane karakteristike psihičkog stanja predsednika Srbije, čije ponašanje odavno nije usklađeno sa realnošću.

Da krenemo od jedne hipoteze. Pretpostavimo da se udruženja psihijatara i psihologa usaglase da predsednik podstiče i izaziva društvenu devastaciju, zbog lako dokazivih javnih izjava, koje ne sadrže činjenice, već njegove lične procene, neprimerenih uvreda i neprijateljskih poruka upućenih neistomišljenicima. Pošto potkrepe svoje mišljenje primerima iz svakodnevnih predsednikovih nastupa, grupa ovih stručnjaka može javno da objavi svoj nalaz

Takav dokument nema stručnu podlogu jer se zasniva na opšte poznatim simptomima, koji ne mogu da predstavljaju dijagnozu. U psihijatriji i psihologiji ona se postavlja u direktnom kontaktu sa klijentom (pacijentom) posle studiozne opservacije, medicinskih i psiholoških testova i timskog donošenja zaključaka. Da pretpostavimo mogućnost još jedne činjenice.

Moguće je da predsednik ima svog psihijatra koji bi, eventualno, imao šta da kaže javnosti. Tu dolazimo do Hipokratove zakletve, na koju nas podseća Nenad Kulačin. U tekstu koji izgovaraju lekari prilikom primanja diploma o završenom medicinskom fakultetu, a koji se koristi širom sveta, navedena je klauzula: „Poštovaću tajne onoga ko mi se poveri.“  To znači da bi pretpostavljeni psihijatar prekršio zakletvu koju je položio i etički kodeks lekarske profesije.

Razumem osećanja besa i nemoći koji se javljaju kod svih koji zbog profesije, ili nerazvijene sposobnosti da zaštite sebe, slušaju javne nastupe predsednika. Teško da bilo ko sa razvijenim logičkim mišljenjem i zaključivanjem može da ostane emotivno miran, pred tolikom količinom laži, neprimerenih uvreda, potiranja realnosti i pokušajima da se sve to predstavi kao nepobitna istina.

Predsednik svakodnevno eksponira sopstvenu ličnost bez ikakve samokontrole i samospoznaje. Od kako se pre gotovo trideset godina pojavio na političkoj sceni, trudio se da senzacionalističkim izjavama i socijalno neprimerenim ponašanjem skrene pažnju na sebe. (Podsetimo se njegovih istupa za govornicom skupštine, izjava kao što su: „100 Muslimana za jednog Srbina“, postavljanja natpisa na Bulevaru Zorana Đinđića sa imenom Ratka Mladića…) On se sistematično i studiozno pripremao da zagospodari Srbijom, i u tome je uspeo, jer je za njega 2017. godine glasalo dva miliona birača. Nije bio novo, nepoznato lice na političkoj sceni Srbije, od koga infantilni deo naciona očekuje spas.

Bio je godinama tu isti ovakav, samo što nije imao prilike da ispolji čitavu paletu patoloških osobina svoje razuđene ličnosti. O tome sam pisala u četiri teksta koje je tokom ove godine objavio Danas i u svojoj knjizi Korak po korak iz mraka u mrak. Za sve one koji nisu imali prilike ni želje da čitaju moje objave, daću kratak opis osobina po kojima može da se prepozna Aleksandar Vučić. Egocentričan je, narcisoidan, sa nesavladivom potrebom da uvek bude u centru pažnje. Promenljivog je raspoloženja, bez empatije. Sklon je teatralnom ponašanju i dramatizaciji. Ne podnosi kritiku niti drugačije mišljenje. Neprijatne situacije ili emocije duboko potiskuje, tako da ne mogu da se probiju u njegovu realnost. Ona je modelirana imaginacijama i fantazijama.

Ima transcedentni doživljaj sopstvenog bića. I još jedna kratka opservacija. U istoriji ljudskog trajanja uvek je bilo i biće ljudi sa ovakvim osobinama. Nikada nisu odlazili sa vlasti zbog psihološke i psihijatrijske opservacije. Organizovana, odgovorna i osvešćena većina im je uskraćivala poverenje i prekidala njihovo destruktivno delovanje. Toliko o psihijatrima i njihovom ćutanju.

Autorka je psihijatarka u penziji