Vlast ne pada na Zemlju kao komete i asteoridi. Ona je direktan proizvod našeg mentaliteta, da je mnogo bolje da se „poklonimo“, i sebi obezbedimo neku sitnu privilegiju, što se u narodu naziva „jajarenje“, ili da se sklonimo, dobrovoljno izopštimo iz javnog života, a ne da kritički promišljamo, odnosno „pišamo uz vetar“ i tako rizikujemo da budemo popišani. A zaboravili smo, da smo kao mali, kada smo se povređivali na fudbalu ili drugim igrama, rane zalivali pišoderom i tako sprečavali da se inficiraju.

To znači da bi i danas „pišanje uz vetar“ moglo da bude korisno, ne samo za onog koji to radi, već i za širu zajednicu koja u tu lekovitost ne veruje.

A da bi pojedinac „pišao uz vetar“, odnosno kritički promišljao nije dovoljno da ima visoko obrazovanje iz pojedinih oblasti, već da ima „hrabrost“ da kao intelektualac ukaže na svaku patologiju, bez obzira od koga ona dolazi. A posebno ako je od vlasti. Tako je u zemljama sa razvijenom demokratijom. A zašto to nije tako i u Srbiji? Zašto i mi na ovim prostorima ne možemo da budemo kao oni?

Na to pitanje ne treba tražiti složene odgovore zasnovane na naučnim objašnjenjima iz socijalne psihologije, koja je još pre više od 40 godina dokazala da u proseku svaki pojedinac menja svoje bazične stavove, npr. da ne bi ubio, ukrao, prevario supružnika i slično, svakih oko sedam godina, a ad hoc stavove, kao što su mišljenja o postupanju u nekim dnevnim događanjima, mnogo brže, čak i svakodnevno. Dovoljno je da se osvrnemo na odrastanje u porodici, koja je po svim učenjima osnovna ćelija društva, i zapitamo se šta smo iz nje poneli.

Da li smo od svojih roditelja slušali kako su nešto stekli na profesionalnom i ličnom planu tako što su vredno radili, učili, postepeno napredovali u struci ili kako su se dovijali da sve to ostvare pomoću zemljačkih, političkih i drugih veza i vezica? Ako smo iskreni, odgovor je za većinu poražavajući. Dete se najviše socijalizuje u porodici oko pete-šeste godine života, kada „upija kao sunđer“ što se u njoj projektuje. Sve što je u proteklih oko 30 godina poneto iz primarnih porodica u nove porodice, kada je sistem vrednosti sistematski urušavan, u novonastalim uslovima još i nadograđeno. I zato danas ne čudi kada nam neki „istaknuti stručnjak“, koji je u vreme kada je počela razgradnja sistema vrednosti bio mali ili se tek rodio, na direktan ili indirektan način saopšti da će nam pružiti uslugu za koju prima platu ako prethodno dobije i neku naknadu, što on ne smatra mitom i korupcijom, već nagradom za uspešnost u svom poslu.

Još ako to država podigne na nivo zakona, kao što je uradila sa novim Zakonom o zdravstvenoj zaštiti, po kome se „iskazivanje zahvalnosti lekarima“ u vidu poklona manje vrednosti, odnosno reklamnog materijala i uzoraka ne smatra korupcijom, sukobom interesa, odnosno privatnim interesom, onda je jasno kako vlast stvara materijalne i vrednosne pretpostavke za svoje održanje, nezavisno od rezultata koje postiže.

Pristajanje na takva rešenja, kako od onih koji time stiču privilegije, tako i od onih koji ih i daju, pod izgovorom da je bolje da se „poklone“ i tako ostvare neku korist, koja bi u svakoj uređenoj državi bila zakonom sankcionisana, opravdava naslov Pantićevog teksta: „Ipak, svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje“.

Kognitivna disonanca u dužem vremenu štetna po mentalno zdravlje građana

Međutim, objašnjenje ove patologije nudi i socijalna psihologija učenjem o tzv. kognitivnoj disonanci, ili kognitivnom neskladu između već formiranih ubeđenja, npr. na osnovu onih koje nam vlast neprekidno sugeriše, i novih saznanja koja proizilaze na osnovu drugačijeg načina gledanja, kao što su ona koje nudi „trenutna manjina“ u Srbiji. Kako ne bi došlo do kognitivne disonance kod većine građana u Srbiji, koja glasa i podržava aktuelnu vlast, SNS se služi svim sredstvima a posebno makijavelizmom: „Da cilj opravdava sredstva“. Makijaveli je smatrao da su ljudi po prirodi nemoralni, kukavice i sebični i da zbog toga vladaoci prema njima ne treba da imaju nikakve zakonske, moralne i sentimentalne obzire, a da su im radi stvaranja jake vlasti u državi dozvoljena sva sredstva. U novije vreme ovaj termin ima značenje i u savremenoj psihologiji i ukazuje na tip ličnosti, tzv. „crne trijade“, u kojoj su psihopate, narcisoidni i sadisti.

Kod onih koji vide smisao i u drugačijim pogledima na pojave i događaje od onih koje im nudi aktuelna vlast, ali ne žele da odbace prethodni način viđenja, jer im donosi manje ili veće privilegije, kognitivna disonanca može da traje veoma dugo, čak i do kraja života. To je zato što sukobljene ideje nađu načina da paralelno egzistiraju u umovima ali za posledicu imaju neurozu, unutrašnji sukob kod tih ličnosti. Da bi se takvo stanje prevazišlo potrebno je da građani Srbije imaju što više informacija iz različitih medija, koji treba da budu slobodni i da se u svojoj misiji oslanjaju na profesionalna načela, a ne da spinuju informacije zarad potreba vlasti, što rade prorežimski mediji. Zato je borba za oslobađanje medijskog prostora od uticaja vlasti preduslov za što brže razrešenje kognitivne disonance, odnosno preovladavanje jednog od dva suprotstavljena mišljenja, naravno onog zasnovanog na moralnim načelima, kako bi se popravilo i očuvalo mentalno zdravlje građana Srbije.

Autor je politikolog-novinar

Povezani tekstovi