A ko će da vozi?

Stanje postaje sve dramatičnije zbog ubrzanih promena na tržištu rada koje ne uspeva da obezbedi profile koji se traže. Ono što ipak najviše brine, to je inertnost države i nadležnog Ministarstva prosvete, koji ne samo da nije u stanju da predvidi buduće potrebe firmi i ekonomskog razvoja, nego i ono što je očigledno – nedostatak vozača na primer, ili IT stručnjaka, sada već i lekara, medicinskih sestara, brojnih zanata – nisu u stanju da savladaju i da bar kroz obrazovni sistem pokušaju da ublaže.

Primer udruženja prevoznika koji su ponudili da opremom, kamionima i prikolicama potrebnim za obuku vozača, obezbede da iz srednje škole dobiju taj kadar, naišao je na ignorisanje Ministarstva, a podršku nisu dobili ni kada su sami rešili da organizuju obuke. U isto vreme, država je otvorila tržište pa sve češće slovenačke ili firme iz okruženja rade prevoz srpske robe, dok domaći prevoznici već masovno prebacuju sedišta firmi van zemlje.

Gde ostaje porez i profit iz tog posla, nije potrebno naglašavati. Ali možda je potrebno podsetiti da su cene naših prevoznika niže od onih koje naplaćuju strane kompanije koje se vode prema uslovima sa svojih tržišta. Krajnji ceh plaćaju proizvođači, čija je roba zbog većih troškova prevoza na inotržištima manje konkurentna a pravi problemi tek se očekuju ukoliko Srbija zaista ostvari privredni rast od tri ili 3,5 odsto. Domaći potrošači neće moći da potroše sav višak iz proizvodnje, a do stranih roba neće moći da stigne.

Slične teškoće imaju i firme koje se bave prevozom putnika, ako su privatne, to je nešto manje, ali ako su još u statusu javnih ili komunalnih preduzeća, onda nemaju šansu da zadrže vozače jer su njihova primanja ograničena uredbama iako tržište zahteva drugačiji pristup. Ograničene su i plate u ostalim sektorima javnih službi, pa iako se vlast hvali najavama o sve glamuroznijem obnavljaju kliničkih centara i bolnica, neizvesno je ko će u njima da radi i leči stanovništvo. Ne zna se i ko će otvarati kvalitetnija radna mesta, pokretati inovativnije programe kojima bi se zadržali obrazovani ljudi u zemlji, jer su ulaganja države u nauku i stručne kadrove minorna, a uvažavanje znanja i umeća obesmišljeno poplavom lažnih diploma.

Izgovor da za nove profile u obrazovanju, osavremenjavanje školskih programa ili povećanje plata deficitarnim strukama nema para, ne pije vodu ako se država već mesecima hvali suficitom u budžetu. Još manje ako se zna koliko je novca i drugih benefita dato stranim investitorima da bi u Srbiji zaposlili radnu snagu na najjednostavnijim poslovima i po najnižoj ceni u Evropi.