Pre ravno osamnaest godina i jedan dan Slavko Ćuruvija, novinar i vlasnik listova Dnevni telegraf i Evropljanin, krenuo je u šetnju sa nevenčanom suprugom, istoričarkom Brankom Prpom.
U šetnji ih je pratila ekipa od šest operativaca DB-a koja je centrali javljala svaki korak koji naprave. Kada su krenuli ka stanu u Svetogorskoj ulici, došlo je naređenje da se pratnja obustavi. Nekoliko minuta kasnije Ćuruvija je ubijen, kukavički, s leđa.
Tako je izgledala cenzura u poznoj fazi miloševićevsko-radikalske vladavine. Nešto manje brutalan, ali podjednako efikasan metod gušenja disonantnih tonova krajem devedesetih bio je i zloglasan Zakon o informisanju. Ovaj nakaradan akt, nad čijom primenom je bdio ambiciozni mladi ministar informisanja, omogućavao je drakonsko novčano kažnjavanje nepodobnih medija. Ali čak i tada postojale su oaze slobodne reči, kako u štampi tako i u elektronskim medijima.
Osamnaest godina kasnije, situacija je značajno drugačija i zastrašujuće ista. S jedne strane, medijska regulativa je usaglašena sa najboljim evropskim pravnim tekovinama. Takođe, od 2000. godine nijedan novinar nije lišen života zbog svog rada.
Ipak, enklava objektivnog informisanja nikada nije bila tesnija. Medijski zakoni su, istisnuvši državu iz medija, pod plaštom slobodne tržišne utakmice u iste ubacile ljude lojalne vođi. Konkursi za finansiranje medijskih projekata svedeni su na demokratsku formu kojom se izdašno nagrađuje poslušnost. Istovremeno, ustrojen je i protokol za one koje šargarepa ne interesuje. Nevidljivom rukom tržišta ošamari se svako ko se usudi da kritikuje neki potez vlasti, a ako se baš pretera, tu je uigrana mašinerija za crtanje meta na leđa. Epilog – jedan dnevni i nekoliko nedeljnih listova se usuđuju da objave i stavove koji se razlikuju od zvaničnih. Takođe, samo jedna kablovska televizija svoje informativne emisije ne počinje sa „premijer Aleksandar Vučić“. A i oni se sve agresivnije guraju na internet, gde se, istina, nešto lakše diše, ali samo zbog toga što je onlajn sadržaj nedostupan velikom broju građana.
Kada se podvuče crta, ispada da ima manje medijske slobode danas, sa svim otvorenim pregovaračkim poglavljima, nego devedesetih kada se ubijalo i zatvaralo. U državi u kojoj urušavanje institucija nailazi na aplauze i sa Istoka i sa Zapada – metak nije ni potreban.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
