Prema podacima beogradskih medija, u novo postrojenje „Folksvagen“ bi mogao da uloži 1,4 milijarde evra, posao bi moglo da dobije oko 5.000 radnika, a izvoz bi mogao da dostigne 4,5 milijardi evra godišnje. Više država regiona je zainteresovano za ovu investiciju, među njima i Srbija. Činjenica da je Vučić obišao fabriku, razgovarao sa članovima uprave, pojačalo je nade da „Folksvagen“ stiže u Srbiju.

Vučić je prethodno u Volfsburgu obišao i muzej automobila tog nemačkog giganta. Na Instagramu je postavio fotografije, uz poruku: „Putovanje kroz vreme i u budućnost“.

Istog dana Haški tribunal je bivšeg predsednika RS Radovana Karadžića, drugostepenom presudom Žalbenog veća, osudio na doživotnu zatvorsku kaznu, zbog genocida u Srebrenici, ratnih i zločina protiv čovečnosti tokom rata u BiH. Događaj je, očekivano, izazvao značajnu pažnju domaće i svetske javnosti. Odluku suda komentarisali su mnogi: Sarajevo, Banjaluka, Zagreb, ali i pojedine evropske institucije i predstavnici međunarodne zajednice. Beograd je upadljivo ćutao, bar do juče popodne i pre završetka sednice Vlade Srbije.

Predsednik Vučić, koji obično komentariše sve događaje direktno ili indirektno vezane za Srbiju i region, nije komentarisao presudu. Ćutala je i premijerka Ana Brnabić, ćutali su i ministri. Od vladajućih struktura ove zemlje, izjašnjavali su se tek oni iz „nižeg“ ešalona vlasti, uglavnom poslanicu u Skupštini Srbije. „Legendarni“ Đuka i njegov post „Presuda dušmana je tvoja pobeda“.

Da li je čudno što se Beograd zvanično ne oglašava? Verovatno nije. Na vlasti su ipak naslednici političara i stranaka koje su ratnih devedesetih vodili ovu zemlju i učestvovali u ratnohuškačkoj propagandi. NJihovo dosadašnje izjašnjavanje o zločinima iz devedesetih, kao na primer premijerkino negiranje genocida u Srebrenici, glasno je odjeknulo u svetskoj javnosti, koja Beograd konstantno upozorava da ne sme da dovodi u pitanje presude Međunarodnog suda.

Nije teško zaključiti da zvanični Beograd ćuti iz straha od reakcije sveta, pre svega EU i SAD. Kada bi neki od njih iskreno rekli šta misle, „packe“ sigurno ne bi izostale. Beograd bi radije da gleda u budućnost, uz opšte rečenice osuđujemo sve zločine, šta je sa srpskim žrtvama i da bez osvrtanja na svoju mračnu prošlost stigne u svetlu budućnost. Pitanje je da li je to moguće? Život ipak nije muzej automobila i put u budućnost nije tako jednostavan.

Povezani tekstovi