Paradoksalno, ali u priči o neuspelom ukidanju pritvora Vojislavu Šešelju u političkom smislu svi učesnici su dobitnici – i Haški tribunal, i Vlada Srbije i sam lider SRS. Pođimo redom, Tribunal je, kako je to Rasim Ljajić odmah primetio, napravio presedan nad presedanima time što je Sudsko veće, a ne sam pritvorenik, pokrenulo inicijativu da Šešelj bude pušten na privremenu slobodu. Analitičari u Beogradu zapitali su odmah čime je to ovaj čin humanosti haških sudija izazvan baš u ovom trenutku posle Šešeljevih 11 i po godina tamnovanja.
Ali iako je i Nataša Kandić podsetila da je Tribunal, nažalost, mnogo više ispunio svoju ulogu instrumenta političkog pritiska nego pravde i pomirenja, niko se nije usudio da glasno kaže šta bi mogao biti razlog tajminga.
Tu sada na scenu stupa Vlada Srbije i to što se slučajno ili ne, Šešelj našao u fokusu javnosti upravo u vreme kada je premijer Vučić pokrenuo svoju prvu samostalnu, i po svemu sudeći, uspešnu diplomatsku inicijativu na liniji Pariz – Berlin – Moskva. U ranijim međunarodnim nastupima, u Briselu, recimo, uz njega je uvek bio Dačić, i ovo je zaista bio prvi Vučićev izlazak na svetsku scenu u punom političkom kapacitetu.
U takvom trenutku, sve oko Šešelja moglo je da iskomplikuje i iskompromituje poziciju i premijera i zvaničnog Beograda, mada se srpska vlast naizgled držala uzdržano, kao da je reč o sitnoj nezgodaciji, poput ujeda ose na diplomatskoj svečanosti.
Međutim, suštinski Vlada je reagovala dobro – nađeno je solomonsko rešenje, ponuđene su garancije u datom roku, uz razuman zahtev, da se Šešelj obaveže da će sarađivati sa vlastima, odnosno policijom i da neće praviti cirkus. Sud potom nije imao nekog velikog izbora sem da, privremeno, treba obratiti pažnju na tu reč, povuče predlog da se Šešelj pusti.
I konačno, iako možda deluje kao iracionalno inaćenje, Šeselj je, naročito imajući u vidu malu posećenost vidovdanskog radikalskog mitinga, sigurno svestan da je njegova politička težina mnogo veća u Hagu nego kod kuće. Jer iako deo javnosti u potaji smatra da bi on mogao biti ozbiljna i jaka opozicija Vučiću, verovatno bi se pokazalo da je broj i sastav njegovih pristalica isti kao i 1991, kada je kao vođa Srpskog četničkog pokreta organizovao pokušaj da se pomeri mermerna ploča na Titovom grobu i unutra zabije glogov kolac.
Bilo je to pre nego što se udružio sa tek nastalim Nikolićevim narodnim radikalima u Kragujevcu, a pratilo ga je tek nekoliko desetina desnih ekstremista čudnog odela i još čudnijeg ponašanja…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
