Tumačenja onoga što se dogodilo takođe nisu originalna. Razmenjene su uobičajene optužbe: Mitropolija crnogorsko-primorska osudila je sledbenike CPC zbog „ugrožavanja sveštenstva, vernika i imovine Mitropolije“, dok su ovi optužili SPC da je „pokušala da otme“ crkvu Svetog Preobraženja, „zabarikadiravši se u njoj“ sa horom, horovođom i popovima.

Zaraćene strane složile su se samo u tome da crnogorska policija nije dobro radila svoj posao. Ali, svaka iz svog ugla. Mitropolija je saopštila da su mupovci „samo“ držali obruč oko hrama, bez „adekvatnog odgovora“ na nasilje. Policija, dakle, nije udarila bandu. Izgrednici su, međutim, udarili čuvare: načelnik cetinjske policije dobio je kamen u glavu, a lakše su povređena još dvojica njegovih kolega.

CPC je, pak, navela i nešto interesantnije: da SPC uživa podršku „sa visokih državnih adresa protiv kojih treba pokrenuti postupak za svrgavanje sa vlasti zbog podrivanja suvereniteta zemlje u interesu Srbije“.

Istina je drugačija. „Knezovi“ nisu radi kavzi sa SPC i CPC jer imaju preča posla. Crnogorska vlast je u poslednjih desetak godina pokazala izuzetan smisao za pragmatičnost. Klizanje u iracionalne vode veoma uspešno izbegava. U potrebnoj meri uspeva da održi distancu prema Mitropoliji i CPC. Minuli događaji, još od trijumfa Mila Đukanovića u DPS-u 1997. do danas, odlučno opovrgavaju svaku pretpostavku da Podgorica u Beogradu traži svog patrona. Poslednji upečatljivi primer narečene pragmatičnosti bilo je priznavanje Kosova.

Ako je CPC baš sklona teorijama zavere možda je taj osećaj podgrejao događaj od pre neki dan u Donjem Grblju, u mestu Krimovica. Tamo je, naime, mitropolit Amfilohije osveštao obnovljenu crkvu Svetog Stefana Prvomučenika, čemu je prisustvovao i vicepremijer Svetozar Marović, koji je rođen baš u tom selu. Susret Amfilohija i Marovića, prema medijskim izveštajima, bio je veoma srdačan.