Ko plaća račun

Pitanje je koliko je Brisel prava adresa da se usliše zahtevi radnika. Ironija leži u tome da su radnici marširali pred vratima onih koji mesečno zarađuju od 14.000 do 16.000 evra, a koji se podjednako osećaju sumorno povodom predloženih smanjenja u budžetima EU i vide sebe kao „žrtvu“ nacionalnih političara u institucijama EU. Reči utehe iz zvaničnog Brisela zasad su se čule samo od predsednika Evropske komisije Žoze Manuela Barosa koji poručuje „da vlade nisu uvek u pravu, jer da je tako, ne bi imali situaciju koju smo videli danas“.

Dva su moguća scenarija: Prvo, gušenje štrajkova silom uz stvaranje jasne razlike između onih koji imaju i onih koji nemaju. Ovakvo rešenje, međutim, samo bi vodilo u veći sukob. To bi takođe pogoršalo imidž o Evropi koja teži da bude jak glas na međunarodnoj političkoj pozornici. Drugi scenario jeste taj da će oni koji imaju da se povuku i da zaštite ličnu svojinu od onih koji nemaju, da će sačekati da se talas štrajkova i protesta utiša, a tek posle toga će predložiti neka rešenja.

Zasad je izvesno da sindikati neće čekati neizvesnu zimu za nezaposlene širom Evrope. „Koristićemo sve metode sindikalne borbe, uključujući i demonstracije“, poručio je generalni sekretar Evropske konfederacije sindikata Džon Monks.

Iako ovakvi masovni štrajkovi i protesti ne mogu i ne treba da budu ignorisani, pitanje je da li će dati očekivane rezultate, naročito ako se ima u vidu da je gotovo isti procenat onih građana koji smatraju da su potezi njihovih vlada neminovni. Možda će tek naredni masovni duel sindikata i vlada Starog kontinenta zakazan za 29. novembar izroditi neki odgovor kako podeliti račun krize.