Legalizacija

Nešto više od godinu dana od usvajanja tog sistemskog zakona, podaci o efektima su poražavajući. Podzakonska akta nisu kompletirana, gradnja u zemlji gotovo da je stala jer je mogućnost dobijanja građevinske dozvole manja od šanse za glavnu premiju na lutriji. Samo u glavnom gradu ove godine izdato je svega nekoliko takvih dokumenata, bez kojih ni ašov ne bi smeo da se ubode. Konverzija prava korišćenja zemljišta u svojinu uz naknadu, na šta su računali biznismeni i tajkuni kada su kupovali firme na dobrim lokacijama, suspendovana je jer novim vlasnicima i minimalna cena bila je previsoka za uslove na koje su navikli. Urbanističkih planova nema jer niko lokalnim samoupravama nije odredio rok u kome su obavezne da ih donesu, kao ni sankcije ukoliko to ne učine na vreme. A bez tih papira nema ni dozvola, niti legalizacije, koja je, opet, najnovija ujdurma.

Samo po ovom zakonu, do 10. marta kada je isticao rok, predato je oko 350.000 zahteva, što je sa onima koji su već bili u arhivi administracije iz prethodnih akcija, dostiglo oko 620.000 predmeta. U poslednjih devet meseci rešenja su doneta u proseku za manje od jedan odsto slučajeva, dok u Beogradu ta cifra jedva da je dostigla 0,5 odsto. U pokušaju da se izađe iz tog debakla, pojavio se predlog o besplatnoj legalizaciji. To je izazvalo pravu erupciju negodovanja onih koji su do građevinskih dozvola došli plaćajući nemale dažbine, a pominjala se i činjenica da bi takvo rešenje bilo neustavno, jer građanima ne obezbeđuje jednak pravni položaj. Ministar ni tu nije posustao najavljujući da će traganje za novim mogućnostima biti nastavljeno, ali kako se i sa dosadašnjim predlozima prilično ugruvao, izgleda da će mu biti potrebno mnogo više od ortopedskog iskustva da bi povratio stabilnost.