Milenijumski cilj

Ali, i pored široko propagirane akcije, rezultati pola godine posle, prilično su „mršavi“. Opštinske službe, naime, uspele su da savladaju svega oko jedan do dva odsto podnetih zahteva, pa se čini da je država bila nerealna kada je očekivala da će u roku od dve do tri godine posao biti priveden kraju.

Administracija sa svih nivoa odgovornost za takvu sporost u poslu prebacuje, kao po pravilu, „u tuđe dvorište“. Zbog toga se verovatno prošle nedelje oglasio i ministar za životnu sredinu i prostorno planiranje Oliver Dulić. On je optužio pojedine opštine da su odredile previsoke cene za tu proceduru, zbog čega će „biti direktno odgovorne“ ukoliko propadne ovaj treći pokušaj da se uvedemo u civilizacijski red. S druge strane, u opštinama podsećaju da se dugo čekalo na podzakonska akta, da su građani, trudeći se da „uhvate rok“ predavali „prazne“ zahteve, pa je proces prikupljanja potrebne dokumentacije tek sada počeo da se zahuktava. Lokalne vlasti tvrde i da su visoke cene određene uglavnom za komercijalne objekte u ekstra i prvoj zoni, dok su maksimalno susretljivi prema građanima koji su bespravnim kvadratima rešavali svoje stambeno pitanje. U nekim sredinama, popust od 60 odsto od cene za stambene objekte do 100 kvadrata, koje je propisao zakonodavac, proširili su i na kuće sa većim gabaritima, a omogućavaju građanima i otplatu na rate, koje se, u pojedinim sredinama, mogu „razvući“ i na 20 godina.

Pored svega, opštine prstom upiru i na sporost u katastru, visoke cene geodetskih usluga i usluga arhitekata, a to sa njima, kažu, nema nikakve veze. Ipak, najveća kočnica su nerešeni imovinskopravni odnosi, jer u više od 90 odsto slučajeva, predmeti se nalaze „na čekanju“ dok vlasnik ne dokaže da je na svom zemljištu izgradio kuću.

Kako se ta procedura odvija pred domaćim sudovima, čija je ažurnost nadaleko poznata, čini se da će proces legalizacije dobiti status milenijumskog cilja.