Iako je minimalna cena rada nedavno povećana, odnosno biće veća tek od 1. januara 2019. za osam odsto, a vlast je pritom poručila da će ona za tri godine dostići vrednost minimalne potrošačke korpe, nemoguće je očekivati da će to sprečiti sve direktniju povezanost ovog radnog, odnosno jadnog trenda, sa odlaskom ljudi trbuhom za kruhom u inostranstvo.
Naime prema istraživanju OECD, Srbiju godišnje napušta oko 60.000 ljudi. Broj ljudi koji emigriraju udvostručio se u poslednjih 10 godina. Nepotrebno je dokazivati da minimalac, koji služi kao osnova za obračun ostalih plata i kao reper za celo tržište radne snage, drastično utiče na odluku ljudi da rade „preko grane“, pa čak i onim zemljama koje nisu razvijeni Zapad.
Kada je reč o (ne)mogućnosti da se brže preskoči jaz između vrednosti najniže plate i novca neophodnog za „osnovni“ život, svedoči računica po kojoj je za dostizanje nivoa minimalne potrošačke korpe do 2021. godine neophodna povišica minimalca za 50 odsto. A posledično, kupovna moć prosečne plate se nedavno vratila na nivo iz 2008, što znači da se za deceniju silnih obećanja razvoja i povećanja standarda samo tapkalo u mestu.
U tom smislu, delovanje Socijalno-ekonomskog saveta, koje bi trebalo prevashodno da bude mesto kreiranja radnog i poslovnog ambijenta putem tripartitnih pregovora, gotovo da je beznačajno. Jer, ako SES služi samo za natezanja poslodavaca, države i sindikata za povećanja minimalca, da bi na kraju, kao i u poslednjem slučaju, stvar presekla Vlada, postavlja se pitanje odgovornosti ovog tela, kako za pomenuti egzodus, tako i za dalje siromašenje građana i mogućnost privrednog i društvenog razvoja. Kakav razvoj se tu može očekivati, ako čak i taj nedosegnuti cilj minimalne potrošačke korpe sadrži, na primer, čak 45 odsto iznosa koji odlazi na hranu i piće. Kakva je to reprodukcija radne snage o kojoj sanjamo, koja planira da za voće tročlanoj porodici izdvajamo hiljadu, a za meso 3.600 dinara?
Dok o dostignutom socijalnom dijalogu osnove društva i vlasti svedoče pomenute brojke i projekcije, šta reći o poslodavcima, kojima je cilj da pokupe subvencije za nova radna mesta i da što duže minimalno plaćaju „motače kablova“ i šrafciger majstore. Ništa specijalno, osim da oni koji ni to ne mogu da učine, ili im je to jedini cilj, ne treba ni da rade, a da država mora hitno da promeni „model razvoja“, odnosno da odustane od siromašenja njenih građana i zemlje. A možda im je to i cilj, jer samo tako njihova elita može da opstane.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
