Minut tišine

Prateći najtiražnije štampane medije, odnosno informativne emisije najgledanijih televizija, moglo bi se zaključiti da u našoj zemlji novinari i nezavisni mediji nemaju nikakav problem. Jer, informacije da je juče bio Svetski dan slobode medija nije ni bilo.

Udarne vesti u tabloidima ponovo su kosovsko pitanje, pretnje sa „šiptarske“ strane, unutrašnji neprijatelji koji rade o glavi predsedniku Aleksandru Vučiću i naravno, sve začinjeno sa novim seksualno pornografskim aferama. Tabloidi, zaista, nemaju nikakav problem. Slobodni su da pišu sve ono što je po volji vladajuće strukture, da prenose vizionarske reči predsednika Srbije – tu bar ima materijala, jer njegova obraćanja su višesatna.

Novinari režimskih medija slobodni su da pitaju Vučića šta god on poželi. Slobodni su da mu se dive i da izražavaju zabrinutost zbog opasnih, krvavih namera tajkunske i fašističke opozicije. Režimski mediji nemaju problem ni sa finansijama. Na svim konkursima dobijaju sredstva, nevezano da li je tema kulinarstvo ili ozbiljno istraživačko novinarstvo. Oglašivači se utrkuju da njihove reklame osvanu baš na stranicama visokotiražnih ali niskomoralnih medija, kojima su etika i novinarski kodeks nepoznate reči. Potpuno nebitne.

Ko još brine o istinitosti informacija? Bitno je da su naslovi bombastični, da se ratne tenzije održavaju dok hrabra vlast brani napaćeni narod od brojnih sukoba i državnih udara koji se svakodnevno najavljuju, mada nikad ostvaruju. Kad ispucaju regionalne pretnje i unutrašnje, paklene planove, tu su nuklearni ratovi koji samo što nisu udarili na Srbiju.

Ali, tu je neustrašivi predsednik koji će nas odbraniti zahvaljujući svemoćnim prijateljima iz Rusije ili Amerike, u zavisnosti od aktuelnih prilika. I zašto bi se takvi mediji brinuli o slobodi novinarske branše? A upravo takvih medija u Srbiji ima više od 2.000.

Oni drugi, nezavisni, kojih prema rečima savetnice predsednika za medije Suzane Vasiljević ima 18 (otkucano i odštampano), žive u potpuno drugoj realnosti. Bave se novinarstvom, poštuju profesionalne standarde, ne prezaju od kritike loših poteza vlasti, ukazujući na kriminal i korupciju. Oni takvi su okarakterisani kao izdajnici, strani plaćenici, neprijatelji države i svega što je srpsko.

Oni su šikanirani, napadani, premlaćivani, paljene su im kuće. Takvi mediji vrište o neslobodama i pritiscima svih vrsta, ali nema ko da ih čuje. Međunarodne institucije žmure na jedno oko, a domaće institucije i ne postoje. Rade u službi jedne partije. U takvim uslovima živimo i radimo, ali ne nameravamo da odustanemo, nadajući se da će sloboda medija jednom stići i u naše krajeve.