Mit o dijaspori

I u globalnoj krizi pokazali su da je ekonomija dobro savladana nauka. Naši u dijaspori uspeli su da uštede više novca nego u 2008. i pošalju ga u Srbiju. Više od tri milijarde evra. Tu su naravno oni koji su slali za kuću, za porodicu, rodbinu, prijatelje, a ima i onih koji su bili još mudriji. U Srbiji su najviše kamate na štednju, verovatno u celoj Evropi, pa je zarađeno poslato na najbolje moguće mesto da se oplodi.

Šta je problem? Pa nije poslata neka ozbiljnija suma, onako u komadu, da se otvori neka fabrika u zavičaju i da se nešto proizvodi i neko zaposli. To se neće desiti našim gastarbajterima ili stručnjacima koji su devedesetih, pa i u ovoj deceniji, shvatili da će svoje fakultete bolje unovčiti na nekom drugom mestu. Znaju oni šta znači petljati se sa srpskom birokratijom, da mogu da ih reketiraju neki lokalni moćnici ili političari. Čemu nepotrebno nerviranje. Koji je to, ako tu uračunamo Milana Panića, ozbiljniji član dijaspore koji se usudio da popravi ekonomsku situaciju u otadžbini. Ovako bar taj novac pomogne rodbini da preživi. Oni pare potroše da kupe neke proizvode, pa posredno od tog novca profitiraju i firme koje te proizvode prodaju. Tri milijarde evra značajna je suma i na deviznom tržištu, pa tako dijaspora posredno pomaže i da nam dinar ne gubi na vrednosti. Ko zna koliko bi vredeo da tog novca nema.

Dijaspora ima značaj u ekonomskoj sferi isto koliko u političkoj. Možda za nijansu više. Sete ih se kad se objavljuju podaci o doznakama pa kažu, eto, mogli bi i oni značajno da pomognu privrednom oporavku. Resornom ministru to lepo dođe da istakne kolika je njihova ekonomska „moć“ i da im se dodvori kurtoaznim rečenicama da su nam, bog zna kako, bitni. Računamo i na njihov novac i na znanje. A njih nigde osim za praznike i odmore. Tako i treba da ostane. Dok se ovde ne opametimo i stvorimo zbog jedan uslov da neko od njih makar pomisli da bi mogao da se vrati i ovde bilo šta pokrene.