Nula iz kulture

U ovoj zemlji očigledno ne, u njoj se paradoks živi. Jer stvari nisu od juče i, da budemo pošteni, nisu smišljene za vreme ove vlasti – ona se na njih, kao i na mnogo štošta drugo, samo odlično nadovezala, iskoristila, zloupotrebila, zavisi od stepena „dogradnje“ i inventivnosti. Sve je počelo od kada je kultura trebalo da počne da „proizvodi proizvode“, da se prepusti tržištu i pretvori u „kreativne industrije“.

Htelo se reći da ona treba da može samu sebe da finansira i da joj nikakva državna potpora nije potrebna. Stvari su, međutim, pogotovo u ovom nikad dovršenom društvu, stigle dotle da su se javnim nabavkama umalo „trebovali“ i glumci i reditelji za pozorišne predstave, na primer. Već davno se čula pritužba da budžet za kulturu dospeva jedva za svakodnevne stvari poput plata u institucijama, za račune, a za programe ako ostane…

Kada se zahtevi za tržištem, proizvodima i industrijom do kraja vulgarizuju i banalizuju, a na čelu ministarstva finansija koje o budžetu odlučuje nađe čovek koji je plagirao svoj doktorat i povezan je sa brojnim aferama i malverzacijama, dobije se besramno mali budžet za kulturu. Jedna od sagovornica Danasa na ovu temu dobro je primetila da bavljenje ovom temom u ovom trenutku izgleda kao da se bavimo menjanjem tapeta u kući koja se ruši. Bez namere, naravno, da se kaže da je kultura tek ukrasni element, taj final touch u inače besprekorno uređenom domu.

Naprotiv, ona je temelj, ali toliko dotrajao, nestabilan i provizoran da nije ni čudo da se kuća ozbiljno naherila. Društvo bez spoznaje o važnosti kulture odgaja tipove koji plagiraju doktorate i ne stide se toga, a potom ni svih drugih nepodopština u sopstvenoj karijeri i životu. Da, to društvo neguje nemoral jer se i moralnost (koja se između ostalog kroz umetnost i kulturu uči i stiče) smatra tek odlikom onih bezbrižnih, dokonih i sitih, ali samo do trenutka dok ne gube svoje privilegije.

A količina kulture i sredstava za nju opredeljenih, kako se to kaže, nije, primetio je još jedan Danasov sagovornik na ovu temu, stvar siromaštva, već odluka o tome šta će se i šta jeste a šta nije lukrativno podržati. Stvar je duhovne bede a ne siromaštva zatrpati grad jeftinim (ili ipak ne) novogodišnjim kičom i zasenjivati prostotu. Dok istovremeno u istom tom gradu postoji umetnica koja svojim svetlosnim instalacijama obasjava svetske metropole i za to je nagrađivana. Ali, to je umetnost i kultura, trice i kučine, ko bi se time bavio i zašto bi znao kad je nama lepo i prosto smo se umrtvili u ovoj kočićevskoj milini…