Izborni uspesi AKP uporedivi su sa uspesima Srpske napredne stranke, ali su još kolosalniji. Erdoganova stranka je, naime, sve do nedelje pobeđivala na svim izborima održavanim u Turskoj još od 2002. Razlika je u tome što je AKP Turskoj donela osetan prosperitet, bolji ekonomski standard za najveći broj građana, što je trajalo sve do pre nekoliko godina.

Upravo je pogoršanje ekonomske situacije, uz značajan pad vrednosti turske valute lire – za šta Erdogan krivi Evropsku uniju, a još više Sjedinjene Države – glavni faktor narušavanja monolitnosti vladavine AKP. Padu popularnosti ove stranke svakako je doprinela, posebno među urbanim stanovništvom, težnja Erdogana za centralizacijom moći.

Ta težnja ogledala se u uvođenju predsedničkog sistema – Erdogan je Tursku u tom smislu čak upoređivao sa SAD uprkos razlikama u, na primer, oblastima kao što su vladavina prava i sloboda medija – i njegovom izboru za predsednika 2018. Proširena predsednička ovlašćenja su možda pojednostavljeno, ali ne neutemeljeno prizvala sećanja na sultane.

Turski analitičari procenjuju da su ovi lokalni izbori bili istorijski poput onih održanih 1994, kada je Erdogan bio izabran za gradonačelnika Istanbula. Pa ipak, opozicija koja se nada detronizaciji njega i AKP moraće još dosta da radi na tome u uslovima prilične kontrole vladajuće stranke, naročito pojačane posle neuspešnog puča u leto 2016, i Erdoganovog pokretanja „rata“ protiv sledbenika Fetulaha Gulena kojeg SAD ne žele da izruče Turskoj.

U te uslove spada medijska scena koja je bilo pod kontrolom vlade, bilo u rukama njenih saveznika, što, naravno, dolazi do izražaja i tokom predizborne kampanje. S obzirom na visoku izlaznost – čak 85 odsto – na ovim izborima, može se reći i da je na njima vladala referendumska atmosfera. To je, ako se vratimo na početak priče i telefonski poziv iz Beograda, uobičajeno u zemljama u kojima se sve vrti o

Povezani tekstovi