Pomirenje

Predsednik Srbije Boris Tadić je izjavio da je njegov odlazak u Srebrenicu „akt pomirenja i izgradnje mostova među narodima“. Premijer Srbije Mirko Cvetković je istakao da je pomirenje među narodima zapadnog Balkana neophodno, jer saradnja na regionalnom nivou mora da prethodi budućoj saradnji u okviru EU.

Njihovim izjavama ne treba ništa dodavati. Bez pomirenja i saradnje ne mogu napred ni Srbija ni BiH ni ostale bivše jugoslovenske republike i narodi na ovim prostorima. Treba se, međutim, zapitati koliko se čini na pomirenju? U Srbiji sigurno nedovoljno. To dokazuje i činjenica da, nažalost, većina Srba, prema istraživanjima javnog mnjenja, i dalje veruje da su Ratko Mladić i Radovan Karadžić heroji, a Srebrenica tek jedna epizoda u ratovima devedesetih koju su neprijatelji Srba zloupotrebili kako bi za sva zla optužili „nebeski narod“. Deklaraciju o osudi zločina u Srebrenici usvojenu u Skupštini Srbije, svet je pozdravio, ali je parlamentarna većina bila toliko tanka, a ograđivanje pojedinih članova vladajuće koalicije tako brzo da je značaj ovog dokumenta i te kako zasenjen.

Sigurno je da isto pitanje koliko čine na istinskom pomirenju može biti postavljeno i drugim narodima i državama na ovim prostorima. Odgovor nedovoljno, verovatno je i u njihovim slučajevima tačan, no, po onoj kineskoj, prvo treba počistiti svoje dvorište i priznati da se zlo koje se desilo u Srebrenici ne može porediti sa nekim drugim ratnim tragedijama. Ako ni zbog čega drugog, ono zbog broja žrtava i okolnosti. Okolnosti dobro opisuje i rečenica Ratka Mladića po ulasku njegovih snaga u Srebrenicu: „Došlo je vreme da se osvetimo Turcima.“ Turaka u Srebrenici nije bilo, pa dobro došli Bošnjaci. Ako gleda TV i prati medije ovih dana, a nema razloga da sumnjamo da je najtraženiji haški optuženik u toku, mora da mu se okreće želudac. U Srebrenici su zajedno bili premijer Turske Redžep Taip Erdogan i predsednik Srbije Boris Tadić, a danas predsednika turske vlade srpski zvaničnici u Beogradu dočekuju kao velikog prijatelja. Onda putuju zajedno u Novi Pazar gde Erdogan otvara Turski kulturni centar „Ataturk“. Ovaj i brojni raniji potezi na relaciji Ankara – Beograd, jasan su pokazatelj pomirenja „vekovnih neprijatelja“ Turaka i Srba. Još da pomirenje na najvišem nivou zaživi među širokim narodnim masama i proširi se na jugoslovenske narode, posebno Bošnjake i Srbe. Ali za to su potrebni konkretniji, a ne samo verbalni potezi.