Ništa od skorašnje reprize, kamoli koraka dalje od idilične slike koju su predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović i tada premijer Srbije Aleksandar Vučić prikazali juna 2016.
Tom prilikom oni su potpisali Subotičku deklaraciju, prema mestu susreta, o „unapređenju odnosa i rešavanju otvorenih pitanja“. A pitanja su zaštita manjina, granični problemi, sporazum o sukcesiji, potraga za nestalima, „srpski koncentracioni logori“…
Zvanični izvori sa hrvatske i srpske strane navode da su se predsednica i sada predsednik Vučić saglasili da trenutno ne postoje uslovi za produktivne razgovore, te da susret između njih dvoje, ponegde pompezno najavljivan za novembar, ne bi imao nikakvog smisla.
Da je tako saglasni su i stručnjaci za regionalne i srpsko-hrvatske odnose: zastoj u pregovorima o granici, a koliko je poznato za zastoj je odgovorna hrvatska strana, incidenti poput antisrpskih skupova u Zagrebu, kompromis hrvatske vlade sa ratnim veteranima prema kojem je, za sada, natpis „za dom spremni“ nepoželjan samo u Jasenovcu, doveli su do tog besmisla.
Sa strane Srbije, pak, izgleda da su do ćorsokaka dovele iritantne izjave „ministra za Hrvatsku“ Aleksandra Vulina – kome on nije iritantan – pa i šefa diplomatije Ivice Dačića, jednom portparol, uvek portparol, te podizanje spomenika majoru Milanu Tepiću. Čini se, međutim, da hrvatska vlada nije toliko „iziritirana“ pa se naljutila, već prosto procenjuje da nije trenutak za mirenje sa Srbijom. Hrvatska predsednica otkako je to postala sa zgražavanjem govori o „nekom regionu“ – Hrvatska je, naime, iznad njega – dok premijer Plenković ima krhku vladu. Na kraju, svako ko računa na uspeh u hrvatskoj politici mora da bude pažljiv prema, nazovimo ih tako, konzervativcima iz devedesetih, u koje spadaju ne samo ratni veterani i delovi crkve već i mnogi birači.
Srbiji bi moralo da je više stalo do razgovora, s obzirom na to da joj je proklamovani spoljnopolitički prioritet učlanjenje u Evropsku uniju čija je Hrvatska članica od 2013. Od Hrvatske ne treba očekivati popustljiv stav iz gore pomenutog razloga, pa je svako davanje povoda iz Srbije za dalje zaoštravanje nepotrebno. Na kraju će neko morati da sedne za pregovarački sto, a od EU kao arbitra, ili od pretpostavljene većine u EU „na strani Srbije“, samo se u slučaju konstruktivnog držanja Beograda može očekivati razumevanje.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
