Sud je našao da nema dovoljno dokaza kako bi ukinuo Uredbu FNRJ iz 1949. godine kojom je Nedić proglašen za ratnog zločinca, na osnovu koje su mu oduzeta imovinska i građanska prava.

Ova (prvostepena) odluka suda predstavlja prvorazrednu vest u Srbiji iako je od događaja kojima se bavi prošlo osamdesetak godina. I iako je sud je ovim rešenjem donekle rehabilitovao društvo dobrano zaprljano istorijskim revizionizmom, ipak nema mesta (preteranom) zadovoljstvu.

To što je notorna istina da je Milan Nedić učestvovao u zločinima nacističkog režima dobila svoju sudsku potvrdu neće ni za jotu promeniti mišljenje svima onima koji u njemu vide srpskog heroja. Onaj ko u centru Beograda salutira nacističkim pozdravom je odavno već odlučio i ko je Nedić i kakva je bila njegova uloga tokom Drugog svetskog rata. U takvom idejno- vrednosnom sklopu nema mesta za sudska rešenja i naučne argumente. Takve odluke se donose ispod razuma.

Nažalost, sve je više ljudi koji tako „razmišljaju“, zbog čega se i ova odluka suda slobodno može nazvati hrabrom. A ne bi trebalo da bude. Zašto bi bila potrebna petlja da se stvari nazovu svojim imenom?

U nekom drugom društvu, u kojem se istorija ne prekopava sa toliko strasti, sudski organi se ni ne bave događajima od kojih su udaljeni više od jedne generacije. Negde drugde, prošlost je uredno složena u istorijskim arihivima i muzejima. Istorijske lekcije su naučene, a peteni, salaši i ostali kvislinzi osuđeni i prokazani.

U tim društvima sudovi i ostale grane vlasti se više fokusiraju na sadašnjost. Bave se rešavanjem stvarnih, opipljivih problema koji, ovde i sada, komplikuju ljudima život. Ne gube vreme na već rešena istorijska pitanja. Možda je to jedan od razloga zbog kojih ta društva imaju budućnost?