Nikada se nije desilo da pozicija Univerziteta u Beogradu na Šangajskoj listi bude vest o kojoj se danima debatuje u medijima, uglavnom senzacionalistički, a još manje da se političke stranke i predsednik države lično upusti u komentarisanje.
Onima koji prate stanje u visokom obrazovanju i nauci već nekoliko godina je jasno da je „pad“ našeg najvećeg univerziteta bio očekivan i da to što smo „skliznuli“ stotinak mesta na rang-listi nije nikakva katastrofa. Kao što nije bilo razloga za preteranu euforiju kada smo pre nekoliko godina neočekivano „skočili“, zahvaljujući činjenici da je tome značajno doprineo visokocitirani matematičar Stojan Radenović.
Iako su mediji podrobno izveštavali u kakvim uslovima Radenović radi, niko se od nadležnih nije zainteresovao da pita treba li mu kakva pomoć, ali kada je on odlučio da svoje znanje unovči jer ima malu penziju, ispostavilo se da je državi i te kako važan. Primio ga je predsednik Vučić i obećao da će se poseban deo budžeta izdvajati za podsticanje ljudi da objavljuju što veći broj radova, kako bi Univerzitet u Beogradu poboljšao plasman na Šangajskoj listi.
Ova izjava je dočekana na nož u delu akademske zajednice koja s pravom negoduje zbog predloga da država plaća pojedincima da objavljuju naučne radove za UB, umesto da rešava probleme na sistemskom nivou. Koliko kod pojedinci kao Radenović bili značajni, oni sami ne mogu da doprinesu plasmanu Univerziteta u Beogradu među top 500 svetskih, niti srpska nauka može i treba da se oslanja na nekoliko imena.
Cilj države ne treba da bude da veštački obezbeđuje mesto na neformalnoj rang-listi univerziteta, za koju pouzdano ne znamo ni kakav benefit nam je donela. Ključni cilj mora da bude poboljšanje kvaliteta visokog obrazovanja i nauke u celoj zemlji, i njihov doprinos privrednom razvoju. I tome treba da teži i vlast, ali i naučna zajednica.
Nedovoljno finansiranje nauke i visokog obrazovanja, kriterijumi izbora i napredovanja na univerzitetima i institutima, kvalitet doktorskih studija, zadržavanje najboljih mladih stručnjaka i istraživača u zemlji, saradnja sa naučnom dijasporom… sve su to važni problemi koji se decenijama ne rešavaju i zbog toga nanose veliku štetu državi, mnogo veću nego „pad“ na Šangajskoj listi.
Bilo bi delotvornije da se predsednik Vučić zainteresovao kako da se tome stane na put umesto što je, ponovo izlazeći iz okvira ustavnih nadležnosti, izdavao naredbe resornom ministru za obrazovanje i nauku i „čuvaru“ državne kase, koji je i sam simbol urušavanja domaćeg sistema visokog obrazovanja.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
