Boris Tadić je ovih dana na polovini svog predsedničkog mandata, ako potraje onoliko koliko bi to, bar u ovom trenutku, želeo. Pobedio je Tomislava Nikolića, tadašnjeg kandidata SRS, u drugom krugu izbora za predsednika Srbije, 27. juna 2004, da bi novembra 2006. bio proglašen novi ustav koji mu je omogućio još dva petogodišnja mandata.
Prvi je počeo da troši februara 2008, nakon nove pobede nad radikalom Nikolićem. Drugi dolazi na red 2013. i, ukoliko pre toga ne bude vanrednog izjašnjavanja, ako odluči da se kandiduje i, na kraju, ako pobedi, Boris Tadić će sa ukupno 14 godina provedenih na čelu države postati jedan od najdugotrajnijih srpskih „vladara“.
Svakako će u tom slučaju preteći Slobodana Miloševića, koji je sastavio 11 godina na vlasti. S tim što Tadićeva ambicija svakako nije da napusti veliku scenu omražen i od naroda i od sveta, već kao lider koji je uveo Srbiju u Evropsku uniju, trajno je pomirio sa susedima, pomogao da postane stabilna i napredna. Odgovor na pitanje – u kojoj meri je do danas na dobrom putu – svako će dati uglavnom u zavisnosti od ličnih političkih preferencija, pa i od materijalnog stanja, jer čovek praznog džepa i stomaka nema nerava za storije o svetloj perspektivi.
Sonja Liht je u jučerašnjem Danasu dala ubedljivu odbranu rezultata Tadićevog sedmogodišnjeg predsednikovanja. Ogromne traume kroz koje je Srbija prošla u tom periodu, a koje on nije izazvao, mada za neke jeste (su)odgovoran, primoravaju na kompleksnije ocenjivanje predsednikovih postignuća od onog koje bi se baziralo na osnovnom utisku. Setimo se marta 2004. na Kosovu, pa zatim proglašenja nezavisnosti u Prištini februara 2008, setimo se svađe sa Zapadom u UN iz leta 2010, u međuvremenu i razarajućeg udara globalne ekonomske krize. Prisetimo se kohabitacije s Koštunicom, koja je trajala skoro pune četiri godine. A, takav odnos snaga u Srbiji građani su želeli glasajući na izborima i za Tadića i za DSS. Potom, od juna 2008, opet voljom birača, zemljom upravlja nikad glomaznija koalicija nikad gramzivijih stranaka.
S druge strane, usporeno kretanje Srbije prema EU činjenica je za koju Boris Tadić jeste odgovoran. Kao što je kriv, baš tako – kriv, za diktaturu političkih partija u svim sferama političkog i društvenog života. Nedovoljno odlučne reforme institucija i privrednog sistema, kao i nizak životni standard građana i visoka nezaposlenost, takođe padaju i njemu na teret. Jednostavno, kao jedini političar kojeg su građani Srbije direktno izabrali i kao najmoćnija ličnost u njoj, kao čovek sedam godina na vlasti, lider i države i vodeće stranke, Tadić je u poziciji da bude smatran najodgovornijim za sve, i dobro i loše, što se dešava i kroz šta prolazimo. Da li je tog juna 2004. znao u šta ulazi, šta će postati?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
