Srpska napredna stranka uopšte nije partija u poznatom značenju te reči. I spolja i iznutra SNS poseduje odrednice klasične partije, ali ona stranačko organizovanje nadilazi.
Najpribližniji opis SNS-a bio bi da je to mešavina velike komunističke partije iz ere Sovjetskog Saveza i Jugoslavije i – globalne zapadne kompanije.
U tačnost tog opisa može se uveriti svako ko pogleda proslavu 11 godina od osnivanja SNS. To je megaposlovni skup, koji svojim prisustvom uveličava masa „običnih zaposlenih“ – članstva. Između njih i top menadžmenta naizgled nema dubokih i vidljivih razlika – svi su oni prividno kako kaže Nebojša Stefanović „obični ljudi“ koji pomešani sede zajedno.
S tim što „obični članovi“ imaju zaposlenje i obavezu „unosa podataka“ i „partijskog aktivizma“ da bi dobili državnu platu. A top menadžment ima tajne zlatne ugovore i „padobrane“ i bonuse savremenog kapitalizma, koje od njih stvara klasu pravih bogataša.
Osećanja vernosti i lojalnosti proističu iz tih ekonomskih odnosa i uzajamnih obaveza, nema tu strasti, ni političke, ni druge.
Ogromna većina svesna je ko je „vlasnik“ i glavni akcionar kompanije. Aleksandar Vučić se pojavljuje i obraća sa visine svoje ne toliko političke, koliko preduzetničko-menadžerske uloge. On nije toliko lider, koliko glavni gazda – njemu se potčinjeni obraćaju ne kao sledbenici njegove politike, koliko poslovne „vizije“, u kojoj on besomučno mnogo puta ponavlja reči rad i uspeh.
Svaki naprednjak shodno svojim „akcijama“ uživa delić ili deo tog političkog profita, i učešće u tom dobitku je ono što povezuje naprednjake. Nisu to ni Evropa, ni Kosovo, ni Rusija, ali ni Vojislav Šešelj.
Jer, varaju se oni koji su Vučićevu nesvesnu grešku kada je na svečanoj proslavi 11 godina od osnivanja SNS-a u Novom Sadu izgovorio Srpska radikalna, umesto Srpska napredna, protumačili „povratkom na fabrička ponašanja“. A to je da je ostao zauvek ostao privržen radikalizmu i Vojislavu Šešelju.
Ne, ta greška pokazuje koliko zapravo Vučiću SNS, takva i tolika, nije bitna, koliko ga sve to smara. Kada jednom bude odlazio sa vlasti on sigurno neće kao Tomislav Nikolić o Srpskoj naprednoj stranci govoriti kao o svom „čedu“, budući da su naprednjaci zaista voleli Tomu, a u časovima slabosti i on njih.
Ne, Vučić će gledati sa mračnim ali sladostrasnim zadovoljstvom paniku i ludilo u kome će se „članstvo“ i „top menadžement“ SNS naći kada on jednom „megakompaniju“ preda nekom drugom na akviziciju, odnosno, kada se jednom povuče iz politike.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
