Zato je tada na Kopaonik „potegao“ i predsednik države i veliki broj ministara, svi najveći privrednici. Danas nema puno toga da se predloži. Pregrmeli smo najgore i manje-više se zna u kom pravcu treba ići i šta su boljke srpske privrede. Pitanje je samo da li će tim pravcem ići i članovi Vlade.

Potpuno je razumljivo da unutar Vlade postoje različita mišljenja kako bi nešto trebalo uraditi, ali da ministri i ostali ekonomski akteri imaju tako dijametralno suprotne ideje, to nikako nije dobro. I opet je problem politika. Ministar ekonomije skliznuo je u predizborni populizam i to je toliko evidentno da ne vredi ni diskutovati u tome. Sada bi da podstiče tražnju dizanjem plata i penzija, a za to nije bio u isto vreme prošle godine niti posle toga, odlučno se zalažući za smanjivanje potrošnje. Ministarka finansija troši vreme na osmišljavanje reforme za koju zna da je Vlada neće prihvatiti, guverner kao da je ekonomija za sebe, a premijer ponovo potvrđuje slabost samo konstatujući da u Vladi postoje konfliktni ciljevi i interesi. Šta će da uradi povodom toga?

Privrednici kao da su malo spavali dok je u Srbiji boravio MMF. Članovi misije Fonda jedva čekaju da Vlada ukine subvencionisane kredite za privredu, a vlasnici firmi samo u njima vide spas. Predlažu se i nemoguće opcije kao što je trošenje novca iz deviznih rezervi za podsticanje ekonomije, zahteva se pomoć države. Tamo je zavladala neka zbrka. Razrešiće je najjači, u svakom smislu.

Televizija prenosi panele sa Kopaonika. Tamo iza mikrofona sede neki ljudi u džemperima i zbijaju šale i prepričavaju anegdote, u novinama slike nasmejanih ljudi. Narod to nešto slabo prima. Komentari na forumima su stopostotno negativni. Srbiji treba Davos, samo sa nekim novim ljudima, koji bi mogli da kažu i nešto novo.