Vreme, odnosno sto dana koliko je proteklo od prvih demonstracija, pokazalo je da je ovoga puta protest običnog čoveka, bez obzira na ideološko, stranačko, čak, nacionalno i versko opredeljenje daleko iznad svih interesa pojedinaca koji žele ili ne žele da profitiraju od protesta. Sila, masovnost i upornost ljudi koji svake nedelje izlaze na ulice neutrališe ili bar značajno umanjuje uticaj remetilačkog faktora.

Većina ljudi ne izlazi na ulice zbog toga što se odaziva pozivu ovog ili onog stranačkog lidera, ili javne ličnosti. Oni izlaze protiv režima koji ih „vozi“ pričama o zaverama i ugroženosti od strane onih sa kojima su do „juče“ (pre skoro dvadeset godina) ratovali.

Građanski, ili bolje rečeno, protest običnih, nestranačkih ljudi, zapravo je osnovni razlog ovolikog trajanja i neosipanja broja onih koji svakog vikenda izlaze na ulice i izražavaju svoj bunt, bez obzira na to što iz pojedinih centrala dolaze poruke o tome koji su govornici na bini poželjni a koji nisu.

Sto dana šetnje po čitavoj Srbiji dalo je rezultate. Oni nisu opipljivi jer nisu rezultirali ispunjenjem nijedne fakture koja je upućena nosiocima vlasti, ali su Srbiju u dobroj meri oslobodili straha koji je jedan od glavnih stubova aktuelnog, autokratskog režima. Progovorili su obični ljudi, studenti, profesori, progovorile su javne ličnosti, ljudi od autoriteta. Svi oni koji vide da nacija i država ne idu u dobrom smeru.

Progovorili su oni koji ne žele da se u Srbiji za sve pita jedan čovek i šačica oko njega. Oni koji žele da znaju kako se troše naše pare, zašto je blokiran rad tužilaštva, policije… Sa improvizovanih govornica demaskirane su laži o srpskom privrednom čudu. Međunarodna javnost je počela da se interesuje za ono što se dešava na ulicama i trgovima u više od 50 gradova.

Teško je verovati da bi predsednik opštine Grocka bio u pritvoru da nije građanskih protesta, ni da bi direktor Koridora Srbije podneo ostavku, ni da bi Jutka najavio povlačenje. Sve su to potezi kojih verovatno ne bi bilo da nije nezadovoljstva građana koje se iz nedelje u nedelju ne smiruje. A ono što najviše vlastodršce iritira je mirno i uporno izražavanje nezadovoljstva.

Zamerke koje se upućuju na račun protesta poput onih da su nejasni zahtevi treba uvažiti, ali se i ne može očekivati laka artikulacija u tako heterogenoj strukturi demonstranata. Plus manjak organizacije koja je prepuštena takoreći volonterima.

Građani na ulicama traže, poštovanje, pravdu, slobodne medije, fer izbore… To vlast zna jer im je sve to uzurpirala. I ti zahtevi će na kraju pobediti. Sve ostalo je pitanje vremena i cene.

Povezani tekstovi