Domaćim latifundistima naruku ide i Zakon o eksproprijaciji koji nalaže da se sa vlasnicima zemlje postigne „fer cena“ što u prevodu znači od 50 do 100 evra po kvadratu koliko, inače, vredi građevinsko zemljište na teritoriji Beograda. Pri tom se zanemaruje činjenica da je reč o poljoprivrednom zemljištu koje je kupovano za tri do četiri marke po kvadratu očigledno ne sa namerom da se na tim parcelama započne poljoprivredna proizvodnja.

Ali, tajkuni, iliti novokomponovani srpski biznismeni, ne bi bili to što jesu da nemaju „viziju“ razvoja sopstvenog biznisa. Tako su „procenili“ da će zemljište duž Koridora 10 u datom trenutku postati zlata vredno i pošto je taj trenutak upravo došao rešili su da ga iskoriste. Uz pomoć zakonodavca koji im je omogućio da ovu transakciju obave na sasvim legalan način ponovo su, po ko zna koji put, matirali sopstvenu državu koja će, ukoliko ne želi da ugrozi realizaciju najvećeg posla u ovoj deceniji, morati da im izađe u susret. Utoliko pre što od eksproprijacije zavisi i povlačenje više od 300 miliona evra kredita koje su inostrani kreditori odobrili Srbiji.

I dok će vojvođanski paori, vlasnici najplodnije zemlje, morati da se zadovolje otkupnom cenom od tri do pet evra po kvadratnom metru, tajkuni će, pozivajući se na „fer cenu“, zaraditi bar deset puta više. A sve ove muke mogle su biti izbegnute formulacijom u važećem Zakonu da u slučaju eksproprijacije vlasnik parcele na gradskim ili prigradskim teritorijama može računati na naknadu u visini cene koju je platio prilikom kupovine uvećanu za bonus srazmeran profitu ostvarenom korišćenjem te parcele. Pitanje je samo da li je zakonodavac želeo da izbegne zamke „fer cene“.