Točak i inercija

Da premijer nije spomenuo Hag i suđenja za ratne zločine, možda bi i moglo lakše da se pređe preko činjenice o njegovoj odgovornosti za učešće u prethodnoj vlasti koja je dovela do te ocene o „samoj i poraženoj Srbiji“. Ovako, čini se da bi Dačić voleo da se „juče rodio“. Prepoznavanje Srbije preko Haga i suđenja za ratne zločine, svakako je posledica politike čiji je desetogodišnji portparol bio upravo aktuelni premijer, a poraženost Srbije, kako to Dačić opisuje, zasigurno je stanje u čijem nastanku je zajedno sa koalicionim partnerima iz DS svesrdno učestvovao.

Drugo je pitanje da li su ocene prethodnog i sadašnjeg stanja realne. Imajući u vidu da ocenjuje svoj rad i doprinos aktuelnim prilikama, očekivala bi se bar mala doza skromnosti, odnosno pristojnosti. Međutim, odsustvo tih vrlina odavno je „manir“ ne samo Dačića, već gotovo svih političara u Srbiji. Nezavisno od toga, Dačićeve napore i preusmeravanje politike na beskompromisni evropski put, niko pri zdravoj pameti ne može da spori. Pobeda, što bi rekao premijer.

Za razliku od premijera, prvi potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić bio je skromniji, rekavši istom prilikom i povodom: „Ono što je važno za građane Srbije, ne tražeći od bilo koga da nešto slavi, niti mislim da ima velikih razloga za slavlje, važno je da je danas svima jasno da točak ne može da krene nazad“.

Oni sa boljim pamćenjem, manjkom optimizma i spremnosti da oproste istakli bi u ovoj Vučićevoj izjavi kao najvažniju činjenicu to što je njemu i njegovoj stranci jasno da točak više ne može da krene unazad, onim putem kojim su bivši radikali vodili svoje sledbenike tokom devedesetih, a potom sve dok nisu došli kao SNS na vlast, jer su u ulozi najveće opozicione stranke pozivali na nacionalističke i antievropske vrednosti na svaki pomen Evropske unije.