Ivana Španović imala je na Svetskom prvenstvu u atletici najduži skok udalj, ali nije osvojila čak ni medalju, već samo četvrto mesto. Kontradikcije u prethodnoj rečenici su samo verbalne: njen skok je zaista bio najduži na takmičenju, to ne spore čak ni oni koji su joj žalbu odbili, takmičarski broj sa leđa joj se pri doskoku u pesak odvojio od tela, jedva dodirnuo pesak i „skratio“ joj dužinu za desetak santimetara. Do sada nezabeležen događaj u vrhunskoj atletici, osim što je zaista teško svarljiv i običnom gledaocu „kraljice sporta“, a nemerljivo težak za Španovićevu kao direktnu žrtvu, otvorio je mnogo pitanja, od onih o „kocu i konopcu“ (čitaj: zihernadli) u doba apsolutne digitalizacije, do „šutih i rogatih“ u savremenom svetskom poretku uopšte, pa i u sportu.
Pravila, inače, mogu biti kruta samo u meri dok ne potiru svoju suštinu. Ona kažu da se dužina skoka meri do prvog ostavljenog traga u pesku, što verovatno podrazumeva da je taj trag ostavio takmičar delom tela. Broj na leđima, koji se inače više neće koristiti na velikim takmičenjima, ne može se smatrati „delom tela“, te njegovo odlepljivanje nikako ne bi smelo da utiče na rezultat. Ali u pravilima se broj i ne pominje, a „trag“ je po presuditeljima – trag i tačka. Tako je peskom zatrpana i suština: kažnjen je sportista koji je skočio najduže, zbog okolnosti koje sa njim nemaju veze i ni na koji način nisu uticale na dužinu skoka. Zdrav razum i sportski duh pravilo bi protumačili drugačije, u Londonu toga nije bilo.
Mnogi su ovde odbijanje žalbe Španovićeve u trenutku pogrešno shvatili kao novo drastično poglavlje „svetske zavere“ protiv nas, oni, pak, koji su konstatovali da je sve prošlo tako loše zato što bi drugačija odluka sudija ostavila američku atletiku bez zlata i bronze u istoj disciplini, sasvim su u pravu. A verovatno je tačno i da bi, da je slučaj zgodio Amerikanke, odluka sudija bila suprotna. Ni u međunarodnim sportskim organizacijama „ravnopravnost“ nije na mnogo višem nivou nego u onim „nesportskim“, uticaj najvećih na odlučivanje je isto takav, kad je u pitanju atletika nema da se neko nije zapitao da l’ je moguće da se samo Rusi dopinguju. I tu se ništa neće skoro menjati.
Ako se izraz „moralni pobednik“ koji je u domaćem sportu, a fudbalu posebno, od zloupotrebe izgubio smisao uopšte može smisleno upotrebiti, onda je to svakako u „slučaju Ivane Španović“. I zbog suda, i zbog usuda, i zbog dostojanstva s kojim je sve to podnela.
Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa
U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.
Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.
Povezani tekstovi:
Ivana i ASS hoće na silu zlatnu medalju!
Volim Danas,vjerujem Danasu,a na ovaj komentar,gadi mi si.Razmislite zašto.
Sa sintagmom sportska sreća poraženi pokušava da skine sa sebe odgovornost. Znam da među sportske novinare rade najmanje pametni, kao što ima među njima izuzetno pametnih čime potvrđuju pravilo, ali iz nekih drugih razloga rade na izveštavanju o sportu. Sporski analitačr vaše redakcije je vrlo dobar, a pravi genije za fudbalsku analizu je Jeftović u RTS. Kao što je najdonji šovek, za kakve Albanci kažu "njeri pošter" – čovek nečasan ili donji čovek, glavni sporstki urednik Stojanović, koji samo pazi da se ne zameri onome čije dupe liže, a sada je to direktor Dragan Bujođević, jer on to radi onom na vrhu vlasti. Rado gledam lepršavu igru Barcelone, a sada i Mančester Junajted zbog Matića. No, moram da iksljučim ton jer te važne prenose komentariše isključivo nečovek Stojanović. Ovaj što je prenosio iz Londona je pravi sporstki novinar da zaluđuje naivne. Potsetio me je na Mladena Delića, koji kada se našao u istoj emisiji, osamdesetih godina, zajedno sa Divom svetskog ranga, Josipom Lisac, a kako su po rođenju iz istog sela u Zagorju, javno joj se obratio:“Sećam se kada si bila mala devojčica čuvala si guske“. Budaletina, kakvih i sada ima, ne znaju da je Ejmi Vestinhaus čuvala guske dok je bila mala danas bi bila živa i pevala srećno kao što to radi Josipa Lisac. Nisam mogao da slušam kako vrišti komentator RTS iz Londona, jer je sve radio sa glupom namerom da zaseni sve druge događaje često spominjući „našu Ivanu Španović“. Naravno da sam očekivao da će Ivana imati problem, ili kako to neznalice kažu „neće imati sreće“, kada sam je ugledao na zaletištu, pa još kada je podigla ruke i udarala dlanovima da zatraži podršku publike, bio sam prinuđen da isključim ton, a i da ne gledam dok skače, već tek kada završi skok. I prva dva puta je napravil prestup. Budale će reći nije imala sreće, a pametni će znati da je Ivana negativno uznemirena. A kako i nebi kada niko nije imao pre odlaska u London da je upozori, ne nju jer bi to bilo mnogo neprijatno, ali nejnog trenera, a on da njoj kaže da ne očekuje podršku kao u Beogardu, kada je u zatvorenom skočila 2,24 m. A treneru je trebalo da kaže obrazovani sporski novinar, a toga nije bilo, da su Poljakinje ili Poljaci od 1991. do 1995. nastupali u Hajd Parki tražeći: „Pomoć za našu braću katolike u Hrvatskoj, koje ubijaju bezbožni srpski komunisti, podržani od Rusa!“.