Juče je u glavnom gradu održan Beogradski polumaraton samo petnaestak sati pošto je predsednik države u subotu naredio stavljanje „kompletne Vojske Srbije u stanje najviše borbene gotovosti“.
U veseloj atmosferi oko 3.000 učesnika trčkaralo je beogradskim ulicama a „podršku im je dao i gradonačelnik lično. Utisak je da se ove dve aktivnosti ne podudaraju. Ima li smisla organizovati trku kada su država i nacija ugrožena do te mere da predsednik mora da stavi vojsku u borbenu gotovost.
Zar organizatori ove rekreacije nisu mogli da se uzdrže bar dok ne prođe opasnost? Ili je možda opasnost prošla, a da prestrašeni građani o tome nisu ni obavešteni. Može biti i da je opasnost prenaglašena, da je takoreći nije ni bilo, ili da se pravila predstava za narod koji je pokazao znake opuštanja. A kad je narod opušten onda mu pada na pamet svašta, da traži veće plate, da štrajkuje, da gunđa protiv skupog goriva…
Kakva se to sila nadvila nad Srbijom koja je oficire iz dnevnih soba uterala u cokule, a da to nije bio poraz odbojkaša od Brazila. Ta opasnost je građanima predstavljena u liku Hašima Tačija, koji je obišao jezero Gazivode koje se dobrim delom nalazi na Kosovu i Metohiji. Sa sobom je predsednik Kosova poveo i više desetina pripadnika specijalne jedinice ROSU, sve sa „dugim cevima“. Šta je Tači radio na Gazivodama to on zna, ali i oni sa kojima se dogovarao o „izletu“. Kako god, nešto pre 16 sati i Tači i pripadnici ROSU su otišli sa severa Kosova. Gotovo, prošla opasnost.
I šta je onda trebalo predsedniku Srbije da plaši narod direktnim večernjim obraćanjem? I šta je trebalo njegovim ministrima sile da se utrkuju u izjavama revnosti. Ako su hteli da vojsku i policiju podignu na visok stepen borbene gotovosti mogli su to da urade u tišini. NJihov posao je da budu budni dok građani mirno spavaju. A ko može imati miran san ako je gledao predsednikovo obraćanje?
Ima li vlast pravo da građane maltretira kad joj se prohte. Može li građanin da provede mirni vikend sa porodicom a da ga vlast sa svojih televizija na prepada da smo, pa gotovo, u oružanom sukobu. Ta dramatika se učestalo ponavlja, svaki čas „rat samo što nije“. Sve liči na režiranu predstavu, a režiseri se potom predstavljaju kao spasitelji. A šta ćemo kad, kao u onoj narodnoj, vuk stvarno dođe u selo?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
