Kao što je poznato, Šešelj je izmislio rijaliti pre nego što je televizijski program zaživeo u svetu, i to 90-ih izazivajući ekscese u parlamentu Srbije – od potezanja pištolja, preko polivanja vodom pa nadalje. Martinoviću ipak, kako se ispostavlja u ovih godinu i po dana, nije glavni rival Šešelj i radikali, već Boško Obradović i Dveri. I to je kulminiralo incidentom 21. novembra, kada je Obradović kompjuterskim mišem gađao i pogodio Martinovića u nos. Šešelj je uspeo posle svega da izjavi da Dveri nisu preuzeli „nastup“ radikala jer radikali „nikada nisu bili nasilni“, dok je Obradović odbio da se izjasni o poređenju sa SRS, jer „ne komentariše rijaliti“.

Ali, ako se u ponašanju desne opozicije može tražiti neki politički kontinuitet, sasvim sigurno se u ponašanju vlasti dešavaju i za Srbiji neviđeni presedani. Jer, policija nikada nije ulazila u parlament u svojstvu islednika, čak ni ratnih 90-ih. Situaciju unutar zgrade rešavalo je skupštinsko obezbeđenje, a ponašanje i izgredi poslanika sankcionisani su Poslovnikom i drugim pravilima. Policija je mogla samo spolja da obezbeđuje pristup parlamentu. Privid da je Skupština nosilac suverenosti naroda, uprkos Miloševićevoj vlasti, održavan je uspešnije nego danas.

A danas, sve ako je reč o dvoje policijskih službenika u civilu, saslušavanje poslanika u jednoj od skupštinskih sala je izuzetno zloslutan znak. Em što kao da sluti na neke crnje i teže događaje od gađanja mišem, em što pokazuje koliko je društvo naprslo, budući da je Skupština njegovo ogledalo. Vladajuća većina je za to u većoj meri odgovorna nego opozicija, jer nije sposobna da održi normalnu raspravu. Potreba poslanika SNS da uvek dominiraju i da stalno ponižavaju kolege iz opozicije proizvodi slično uzvratno ponašanje i nameće konflikt kao jedini način da se ostvari neka politička pobedica, makar i Pirova. I to potezanje policije je upravo u svrhu dominacije SNS, uostalom ministar unutrašnjih poslova je šef izbornog štaba ove stranke za Beograd. Ponašanje vladajuće većine u Skupštini u ovom sazivu pokazuje potpunu nesposobnost za bilo kakvu podelu političke moći – jer i opozicija je, to ne treba izgubiti iz vida, u parlamentarnim demokratijama deo političkog sistema. Vladajućoj većini opozicija je potrebna samo kao neprijatelj, kako bi držali mobilisanim svoje birače. Nikako kao protivnik u jednom fer duelu, gde svi moraju da poštuju ista pravila. Naprednjaci su odlučili da je pravilo da nema pravila. I da važi samo ono što oni odluče. A takva politika ne može biti dobra ni po koga u Srbiji, pa ni po njih.