Foto: Pixabay/nastya_gepp

To nije nešto što se malo zna. Svima je poznato da su se nekad neke feministkinje borile za ravnopravnost sa muškarcima, da su u tome donekle uspele i da su, po mišljenju nekih, time previše odgovornosti preuzele na sebe. Koliko odgovornosti je previše, ostaje diskutabilno, ali nesporno je da značaj ovog praznika leži u ženskoj hrabrosti i upornosti.

Koliko su feministkinje bile istrajne u želji za slobodom, govore brojni protesti industrijskih radnica, uprkos policijskim progonima i nasilnim pokušajima da se njihova pobuna uguši. One su se borile za bolje uslove rada, višu zaradu i pravo glasa.

Važno je pomenuti protest u Njujorku 8. marta 1857. godine. Ovo je jedan od prvih velikih protesta ove vrste. Usled mešanja policije, osuđen je na neuspeh, pa se istog meseca dve godine kasnije radnice udružuju u sindikat, kako bi na ovaj način nastavile svoju borbu.

Protesti su nastavljeni iz godine u godinu, a 8. marta 1908. godine, 15000 žena marširalo je ulicama Njujorka, po prvi put okupljene u masovni protest.

Prvi nacionalni Dan žena obeležen je u SAD 1909. godine, a za međunarodni praznik je proglašen 1910. na prvoj međunarodnoj ženskoj konferenciji u Kopenhagenu. Zahvalnost za ovaj predlog dugujemo nemačkoj socijalistkinji Klari Cepkin.

Već 1911. godine, ovaj datum je slavilo više od milion ljudi u Austriji, Danskoj, Nemačkoj i Švajcarskoj, i to kao međunarodni praznik, a zahvaljujući angažovanju Aleksandre Koleonte, ovaj datum je proglašen državnim praznikom i u Rusiji.

Uprkos hrabrosti feministkinja od kojih su neke za slobodu dale i život, njihovim plemenitim idejama i ogromnoj ulozi u emancipaciji čovečanstva, mnoge žene je danas sramota da se tako izjasne. Iako su svesne da su one bile zaslužne za njihovo pravo da se obrazuju, da glasaju, da budu koliko-toliko samostalne, retko koja će reći „Ja sam feministkinja“. Ova reč je toliko ismejana da i žene koje su zauzele tradicionalno muške pozicije u društvu, odbijaju tako da se izjasne. Mnoge se ograđuju rečenicom „Nisam feministkinja, ali se slažem sa tim i tim“.

Za ovako loš imidž možemo „zahvaliti“ medijima, koji uporno na ovaj dan šalju čestitke „damama“, bombarduju nas reklamama za praznične popuste na „ženske proizvode“, konstantno plasiraju sliku žena koja ih vraća u položaj koji je trebalo da je odavno prevaziđen.

Običaj poklanjanja cveća u mnogim zemljama, jedan je od načina da se ideje i borbenost ženskog pokreta oslabe i svedu na puku jednodnevnu pažnju. Ističe se ženstvenost, a ženstvenost se izjednačava sa ljupkošću i nežnošću. A to je uvek u vezi sa poslušnošću.

Prošetamo li gradom na ovaj dan, gde god da se okrenemo, ugledaćemo cveće. Više se ne dovodi u pitanje da li je ovo pravi način da se nekome iskaže zahvalnost i poštovanje.

Naravno, poklanjanje cveća samo po sebi nije loše, ali u ovom kontekstu i najčešće isključivo ovim povodom, gubi svu lepotu.

Može se reći da zbog ovako obesmišljene ideje praznika i usiljene veštačke pažnje koju žene dobijaju na ovaj dan, sam 8. mart mnogima deluje smešno i glupo, pa ipak nastavljaju da kupuju cveće i druge „ženske“ poklone, pišu čestitke i izlaze na večere. A onda, već 9. marta, sve se vraća na staro. Žena je i dalje diskriminisana i zarobljena stereotipima i očekivanjima koja treba da ispuni, i u porodičnom životu, i u karijeri.

Toliko je puta rečeno da jedan dan u godini ne znači ništa i da poštovanje mora biti deo svakodnevnice. Ipak, trebalo bi iskoristiti ovaj dan na bolji način i pomeriti fokus na njegov prvobitni značaj. Praznici se i slave da bi se obnavljalo sećanje na važne ideje i njihove nosioce. A koliko je ženski pokret bio važan kroz istoriju, delimično možemo uvideti ako se osvrnemo na društvo do samo par vekova unazad.

Ne smemo izgubiti iz vida da je Novi Zeland, kao prva država na planeti koja je ženama dala pravo glasa, to učinila tek 1893. godine. To nije bilo davno koliko nam se čini. Šta je 120 godina u odnosu na istoriju? I koliko se za to vreme realno može postići?

Čini se znatno manje nego što bi bilo poželjno, s obzirom na to da nije prošlo ni pune tri godine otkad je ovo pravo uvedeno u Saudijskoj Arabiji. Tamo se žene još uvek otvoreno tretiraju kao niža bića. A i samo pravo glasa ne znači mnogo, kad je sloboda kretanja ograničena.

Čak i u državama Evrope i SAD, u kojima žene uživaju najveću ravnopravnost, postoji diskriminacija i kršenje njihovih prava. Neravnopravna zastupljenost na visokim pozicijama, niži procenat zaposlenosti, niže zarade, trendovi su u gotovo svim zemljama, uprkos činjenici da je među ženama više fakultetski obrazovanog stanovništva.

Ali, pogledajmo Srbiju. Šta je sa žrtvama silovanja i porodičnim nasiljem? Šta je sa ravnodušnošću s kojom ljudi primaju ovakve vesti? Zamislimo vest da je žena brutalno ubila supruga. Koliko bi se uzdrmali tradicionalni obrasci čvrsto ukorenjeni u društvu, koliki bes bi to izazvalo?

Da ovaj praznik ne bi bio degradiran do besmisla, ženama se na razgovorima za posao ne smeju postavljaju pitanja o planiranju porodice. Trudnice se ne smeju otpuštati s posla i o tome se ne sme ćutati. Devojčice ne smeju da se ugledaju na starlete i maštaju o dobroj udaji. Opšta medijska slika mora da se menja, a onda će se promeniti i način na koji se govori o ovom prazniku.

Osmi mart je dan kada treba da pričamo o ženskim pravima i problemima koji ih muče, da se sećamo onih koje su za slobodu dale svoje živote i da im se divimo. Nametanje poklona i usiljenih čestitki, poniženje je i za njih, i za sve nas.