Foto: V. Stojsavljević

Predsednički kandidat na izborima 2017. godine Luka Maksimović napravio je veliku pometnju na srpskoj političkoj sceni, kada se kao potpuni autsajder priključio trci za predsednika države i završio na trećoj poziciji.

Međutim, u poslednje vreme, Maksimović nije toliko aktivan u političkom i javnom životu i baš to je bio razlog da ga posetimo i razgovaramo sa njim o politici, karijeri, životu i naravno muzici.

Na sedmom spratu čuvene zgrade Bigza, na vrhu stepeništa srdačno nas dočekuje Luka Maksimović i uvodi u iznajmljeni studio, koji je sredio i gde sad stvara muziku zajedno sa svojim bendom. Nakon obilaska studija, otpočeli smo razgovor i to od najtežih tema.

Prvo pitanje svakako je bilo „gde je Beli i da li se još uvek bavi politikom?“

– Sama činjenica što sam u skupštini Mladenovca govori da sam i dalje u politici. Ne idem na te sednice, zato što nema nikakvog smisla, a i ja sam sam tamo, otkad su se ostali odbornici odvojili od mene. Generalno, nisam politički aktivan, osim što na Fejsbuk stranici bacam svakojake kritike, ali ovako fizički nisam prisutan uopšte.

Posle tih beogradskih izbora može se reći da sam odustao od svega. Jedino što ću podržavati akcije, kao što su legalizacija kanabisa u medicinske svrhe, zaštita reka i jezera i slično. I to ne nekim angažmanom, već kroz muziku koliko mogu.

Luka se prisetio i kako je cela priča oko Belog Preletačevića zapravo počela i kako je od običnog „klinca iz kraja“ došao u trku za predsednika države i završio na trećoj poziciji na izborima.

– Na ideju je došao Stevan Vlajić, to je bilo 2016. godine. On se setio mene kao nekog autentičnog lika iz Mladenovca kojeg svi znaju, i on je došao na ideju da me kandiduju na lokalnim izborima. Sve je tako spontano krenulo, divno, bajno i na kraju se završilo kao „krvava bajka“.

Od početka je bio plan da se mi zajebavamo, svi smo bili „bambusi“ klasični i plan je bio da idemo da sprdamo ove iz skupštine. Tako je krenulo, međutim kad skapiraš kakva je situacija i šta si napravio, onda smo već počeli da menjamo priču u glavi i da širimo priču da stvano hoćemo nešto da promenimo, što smo i hteli. Nismo mi ušli sa idejom da menjamo svet, već da se sprdamo. Kada smo videli da zapravo imamo podršku, shvatili smo da možemo nešto i da uradimo. Skupili smo ekipu iz Mladenovca, da nam budu odbornici i tako je sve počelo.

Osvrnuli smo se i na predsedničke izbore i na to kakav je osećaj kada se odjednom nađeš u centru političkih zbivanja.

– Ne mogu da objasnim taj osećaj, toliko je bilo pozitivno i iskreno i znao sam da je prava stvar i zato se nisam plašio ničega. Bilo je i trenutaka kad sam stao da razmislim i shvatao koliko je to sve ozbiljno.

Ja sam izneo celu tu priču koliko sam mogao, bio sam nespreman za to, samo me je energija neka vukla i to je sve životno iskustvo.

Foto: FoNet/Filip Stevanović

Razgovarali smo i o tome kako je došlo do raskola između njega i drugih odbornika iz pokreta „Beli, samo jako“.

– Mnogo je sve to bilo jako i meni je u jednom trenutku bio potreban odmor. Tek negde tri meseca nakon izbora me sustiglo, može da se napravi psihoanaliza – suočavanje sa samim sobom. Bio je baš kritičan period, ali sam izašao kao pobednik iz toga, tu sam ojačao i moj predlog je bio da izađemo na beogradske izbore.

Otelo se kontroli, svako je krenuo da se pita, umesto da smo se Prilepak, Steva i ja pitali, kao što je trebalo. Ne može tako da se funkcionište, mora da se zna ko šta radi. Ako želiš nešto da stvoriš, mora da se napravi jaka infranstruktura, gde mora da se zna ko je glavni. Mora tačno da se zna ko je tu šta i ko se za šta pita, inače te služba razbije vrlo lako. Nas je služba razbila tako, zato što smo bili muve bez glava i svako je terao na svoju stranu. Isto tako su i Jankovića, po istom principu. I to je država, mi nismo bili dorasli tome, ne možeš srcem da uđeš u to.

Sve je krenulo kad sam ja predložio da se dovedu novi ljudi, što je njima smetalo, uplašili su se za svoja mesta. Mene to najviše boli, što se sve raspalo, ne zbog toga što se neko od njih prodao ili sam se ja prodao, nego je razlog bila najgluplja malograđanska priča.

Kako se još uvek vode rasprave oko toga da li je Beli Vučićev čovek ili ne, takvo pitanje je bilo neizbežno.

– Smetale su mi te priče na početku, naravno. Opozicija je pustila tu priču, a vlast je samo prihvatila. Kada sam izašao na gradske izbore, opozicija je pričala da sam Vučićev, a i Vučić je pričao (izokola) da sam njegov.

Nisam imao ni infrastrukturu, ni finansije, medije, ništa nisam imao za beogradske izbore. Dobili smo 5.000 evra iz budžeta, a ni to nisam uzeo.

Svi drugari me savetuju da izađem i objasnim ljudima da zapravo nisam ničiji, ali ja sam odlučio to na drugi način da uradim. Ne želim da se ikome pravdam, krenuo sam da udaram kontru.

Krenuo sam da puštam buvu, na svakih mesec dana, sa jednom istom fotografijom, jednog istog lokala sa Obilićevog venca i samo sam menjao naslove, kako bi izgledalo da otvaram različite lokale. Ljudi su krenuli da se pecaju i ja sam to gurao mesecima dok nisu ukapirali koliko nemaju mozga. Hteo sam da im objasnim da su mediji čudo, i to ne mediji, nego samo Fejsbuk i jedna fotografija napravi budalu od tebe.

Za kraj tog eksperimenta, uradio sam skrinšot onog restorana na Kopaoniku i napisao „ovaj lokal je kupio Beli za 350.000 evra i da sam vlasnik još 16 lokala i slično, međutim nakon toga su počeli da mi se javljaju ljudi koji su poverovali u to i shvatio sam da nije uspelo, ljudi previše padaju na medijsku manipulaciju.

Nije problem u krezubima, koji glasaju za Vučića, već u ovim drugima koji treba da nađu alternativu, a ne umeju da je nađu. I to neprepoznavanje alternative je glavni problem u ovoj zemlji.

Foto: tviter/belisamojako

Nakon što je sve prošlo i predsednički izbori su daleko iza njega, zanimalo nas je „a šta bi radio da si postao predsednik?“

– Bilo je i tih momenata i takvih razmišljanja. Baš sam nekoliko dana pred izbore razmišljao – Šta ako uđem u drugi krug? Šta ako pobedm? Šta da radim onda?

Uhvati me paranoja, ali onda brzo sve to okrenem na sprdnju, pa me opet uhvati i tako u krug. Velika je to odgovornost i iskreno, nisam ja taj lik. Mi smo ušli u priču da napravimo cirkus, a onda se to pretvorilo u jako ozbiljnu situaciju. Dva dana pred izbore, sedim sa roditeljima, oni mi kažu kako će vojska stati na moju stranu, i to je momenat gde su mi se noge oduzele. Ne mogu da opišem taj trenutak, bilo istina ili ne, shvatiš to kao mogućnost i uvidiš da je prevelika odgovornost za nekoga ko je potpuno nespreman.

Da sam i pobedio na izborima, verovatno bi me uništili iznutra, jer bih stalno udarao kontru, a u politici se sve svodi na kompromis. Moraš da budeš spreman na kompromis i moraš da imaš neki interes, a ja u tom trenutku nisam imao nikakav interes.

Ispričao nam je od čega Beli danas živi i kakvi su mu planovi za budućnost.

– Konačno sam se fokusirao na nešto, jer dok sam bio u tim kampanjama, muziku nisam uopšte slušao, a ranije nisam vadio slušalice iz ušiju. I onda sam osetio olakšanje kad sam se ošišao, kako sam isekao rep, pada stena sa leđa. I počeo sam ponovo da pravim muziku.

Inače sa kumom radim nešto, uvozimo robu iz Kine i prodajemo. Imam neku platicu, koliko prodam, toliko zaradim, ali to mi je nebitno. Rekao sam sebi da ću da se stisnem ove godine i samo ću muziku da radim, od koje želim da živim i koju volim i znam da radim. Postavio sam neke ciljeve i sledeće godine već mislim da ću živeti od muzike.

Naš bend El Pre3idente okupio se pre oko dve godine. Imali smo ozbiljne muzičare, međutim nije to baš išlo i taj sastav se razišao. Onda smo se okupili mi iz Mladenovca, mi smo svi  odrasli kod Nenada Vještice, on je svirao gitaru u garaži. Svi smo u istom lokalu svirali i svi se poštujemo međusobno i to ide kao na traci.

I ovi tekstovi su jedan od načina kako želim da se ne pravdam, već da kroz pesmu kažem šta hoću i kome hoću, pa ko čuje. Ne želim da bend krene od nule, da idemo da sviramo tezgu za 200 evra, želim da iskoristim ime i da bend kad krene da svira, da svira za malo ozbiljnije pare. Stvarno imamo dobar bend i muzičari su vrhunski i zato je potrebno vreme za rad, da se snime pesme i spotovi i da krenemo ozbiljno.

Ja sam imao pank bend u osnovnoj školi i posle toga sam krenuo rep da pravim, ali to je sve bilo lokalno. I onda tri godine nisam ni pomislio na muziku i sad sam se ponovo uključio mnogo ozbiljnije. Pored benda snimam i svoj solo album, to je trep muzika, ali je ironična i ima poruku.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Povezani tekstovi