Foto: RTS

Jedna od najtežih borbi u novijoj istoriji srpske vojske koja je postala simbol odbrane otadžbine.

Borba na Košarama započela je 9. aprila u ranim jutarnjim satima, kada su snage UČK napale državnu granicu Savezne Republike Jugoslavije iz pravca Albanije. Cilj im je bio da se razdvajanjem i razbijanjem jedinica Vojske Jugoslavije između Đakovice i Prizrena spoje sa snagama UČK u Metohiji.

Da je neprijatelj uspeo da prodre na Košarama, sudbina našeg naroda i vojske 1999. godine bila bi sasvim drugačija.

Deo državne granice oko karaule Košare čine planinski vrhovi od preko 2.000 metara visine, u to doba i dalje prekriveni snegom. Taj deo štitilo je nešto više od sto pripadnika 53. graničnog bataljona, koji su se tokom dva dana borbi suprotstavili desetostruko jačem neprijatelju.

„Ja mislim da je svaki dan bio kao godina, ne znate odakle vas više gađaju, da li minobacačkim minama, da li padaju granate od bestrzajnih topova, da li puščanom municijom“, svedoči Saša Radojević, zamenik komandira karaule Košare.

U pomoć graničarima tada je stigao vod Vojne policije. Međutim, napad je silovit i snage UČK uspele su da zauzmu položaje Rasa Košares i Maja Glava, dominantne tačke sa kojih kontrolišu svako kretanje ka graničnoj liniji. Zauzeli su i samu zgradu karaule koja se zbog nepovoljnog položaja nije ni mogla braniti. Strani mediji tada prenose snimke ulaska vojnika UČK, koji to proslavljaju kao svoj uspeh.

Osvajanjem vrha Maja Glave, snage UČK su ušle 100 do 200 metara u dubinu Jugoslavije, a osvajanjem Rasa Košares zauzeli su kilometar i po naše teritorije.

Dolaskom pripadnika 125. motorizovane brigade, koja je do tada pružala dubinsku podršku, formirana je linija odbrane koja je sprečila dalji prodor neprijatelja. Naša vojska narednih dana pokušavala je da povrati Rasa Košares i Maja Glavu. Uskoro im se pridružuju i pripadnici elitnih jedinica: 72. specijalne i 63. padobranske brigade.

Linija fronta je stabilizovana, a borbe nisu jenjavale.

„Kiša metaka je proletala. Imali smo sreće da nas nijedan metak nije zakačio, da nas nije ranio. Prišli smo mu sa leđa, čovek je bio šokiran“, svedoči o napadu na jedno mitraljesko gnezdo UČK Milutin Radić, tada vojnik na odsluženju vojnog roka u 125. motorizovanoj brigadi. Na svoj položaj zajedno sa vojnikom Darkom Anđelkovićem vratio se sa osvojenim mitraljezom.

Neprijatelj je bio iznenađen i kada su 11. maja po krajnje nepristupačnom terenu na nadmorsku visinu od 1.800 metara na liniju fronta pristigla dva tenka.

Kako opisuje Vladimir Knežević iz 63. padobranske brigade: „Kad su zagrmela dva tenka, kad je zemlja počela da se trese, to je, ne mogu da objasnim, olakšanje. Čovek zbog ljudi koji su to uradili oseća takav ponos. Osećam da nismo sami. Dobro je, došli su majstori.“

Bila je to podrška borcima koji su svakodnevno gledali smrti u oči. Ginulo se od minobacača, snajpera, od zabranjenih kasetnih bombi.

Poginulo je 108 vojnika, podoficira, oficira, rezervista i dobrovoljaca.

Prosečna starost poginulih bila je 25 godina.

U bici na Košarama učestvovalo je oko 1.500 pripadnika Vojske Jugoslavije. Borbe su trajale sve do 14. juna 1999. godine, kada se Vojska Jugoslavije posle Kumanovskog sporazuma povukla sa Kosova i Metohije.

Kada je postalo očigledno da trupe na Košarama ne mogu da se probiju i da je kopnena ofanziva na ovom pravcu nemoguća, krajem maja 1999. godine snage UČK su u sadejstvu sa NATO snagama pokušale da u dubinu teritorije Kosova i Metohije krenu drugim pravcem, preko planine Paštrik ka Prizrenu.

Radio-televizija Srbije u koprodukciji sa Ministarstvom odbrane snimila je dokumentarno-igrani film „Ratne priče sa Košara“ koji će u 21 sat biti premijerno prikazan na Prvom programu.

Povezani tekstovi