Izmamiti „da“ od Irana

Jedna mudra američka izreka glasi: „Ako si već u rupi, prestani da kopaš.“ Šest vlada koje trenutno razmatraju naredne korake da spreče Iran da razvije neuklearnu bombu – pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN i Nemačka – treba da vode računa o tom savetu. Drukčije rečeno, mogle bi da ostanu bez ikakve poluge da utiču na iranski nuklearni program, a onda je preostala samo jedna – beskorisna – opcija, vojni udar.
Ipak, šest vlada je izgleda odlučno da nastavi dosadašnju strategiju. Njihov uslov za pregovore jeste da Iran prethodno obustavi aktivnosti na obogaćivanju urana. Samo u zamenu da se Iran tajno odrekne obogaćivanja, one će obezbediti glavne nagrade – od ukidanja sankcija i trgovinskih restrikcija do bezbednosnih garancija.
Ta strategija nije funkcionisala niti će moći da funkcioniše. Prema Ugovoru o nuklearnom neširenju (NPT) čiji je Iran i dalje član, zemljama je dozvoljeno da obogaćuju uran u mirnodopske svrhe i Iran tvrdi da je to sve što želi. Istina, potpuno obustavljanje programa obogaćivanja bilo bi dobrodošlo, bar zbog toga što je iranska vlada gotovo dve decenije skrivala svoje aktivnosti od inspektora i tako nagoveštavala neke druge motive umesto čisto civilnih.
Ali, pitanje obogaćivanja razvilo se u Iranu u takav simbol nacionalnog suvereniteta da nijedna vlada, ne samo sadašnja Ahmedinedžadova administracija, ne bi ustuknula. Kad je Savet bezbednosti UN formalno zatražio da se zaustavi program obogaćivanja i zaveo blage sankcije prošlog decembra, iranski prkosni odgovor je bio da pojača aktivnosti na obogaćivanju.
Prema tome, šta da se sad radi? Bušova administracija, što je predvidljivo, insistirala je na novim i oštrijim sankcijama, zasnovanim na implicitnom upozorenju iz ranijih rezolucija UN, tvrdeći kao što je to radila pred invaziju na Irak, da je u pitanju ugled Ujedinjenih nacija. Ali, jedini stvarni test kredibiliteta UN u tom konfliktu jeste može li uspeti da ograniči Iran, što je god više moguće, na čisto civilni nuklearni program.
Savetu bezbednosti UN pošlo je za rukom da se dogovori o novim sankcijama. Na drugoj strani, ako postigne konsenzus o strožim čak i vojnim kaznama, kredibilitet UN zavisiće od toga da li će ovim potezima naterati Iran da se pokori.
To je, međutim, malo verovatno. Stože ekonomske sankcije neće primorati Iran da se povinuje, a umesto toga sankcije će pogoditi samo trgovinske partnere ove zemlje bogate naftom i gasom. Nove pretnje samo će gurnuti međunarodnu zajednicu još dalje duž spirale eskalacije, a možda i u vojnu avanturu.
Ima puno onih u Bušovoj pratnji koji ne bi želeli ništa bolje. Čak i da glavni vazdušni napad ne uništi sva iranska nuklearna postrojenja, pa i da ostavi netaknutim tehnički „know-how“, mogao bi bar da uspori program i da posluži kao upozorenje ostalim potencijalnim kandidatima za nuklearnu proliferaciju. Ali, to je ludo odvažno kockanje. Danas, Iran objavljuje da želi da poštuje NTP i da nema nameru da izgradi nuklearnu bombu. Posle američkog vazdušnog napada oba obećanja otići će u istoriju.
Ako šest vlada želi da izbegne spiralu eskalacije i suzbije dinamiku širenja, neophodno je da promene strategiju i ciljeve. Umesto da zaustavljanje obogaćivanja urana bude kraj svih napora, centralni cilj bi trebalo da bude podvrgavanje iranskih aktivnosti svim mogućim verifikacijama: ako Iran želi da obogaćuje uran, neka to i radi, ali mora da prihvati nametljive međunarodne inspektore.
To je pogodba koju su sami Iranci nagoveštavali. Šestorka je odbacila ponudu jer verifikacije ne mogu da obezbede apsolutnu garanciju da izvesne količine obogaćenog urana neće biti odvojene u vojne svrhe. Ali, kao što su supersile naučile tokom hladnog rata, odsustvo hermetičkih inspekcija ne čini inspektore neupotrebljivim. Oni bi, ipak, podvrgli iranski program oštrijim restrikcijama nego što je to slučaj danas. Takav sporazum bi otvorio put za širi sporazum između Irana i Zapada o saradnji i regionalnoj stabilnosti.
Upravo stoga šestoraka treba da prestane da kopa još dublju rupu. Umesto novih sankcija Saveta bezbednosti UN, trebalo je u narednih nekoliko meseci pažljivo istražiti koji bi nivo restrikcija u kombinaciji sa verifikacijom Iran bio spreman da prihvati u zamenu za nesmetano obogaćivanje urana.
U svakom slučaju šestorka treba da čuva opciju mnogo oštrijih rezolucija kao podsticaj za iranski kompromis. Ali, oni koji traže od Saveta bezbednosti da objavi ubrzane osude iranskog ponašanja treba da imaju dve stvari na umu: obe će imati veoma mali efekat, a Sjedinjene Države su već koristile takve rezolucije kao izgovor za pokretanje vojih akcija na svoju ruku.