“Prevodilačko srce” nije udruženje koje je osnovano radi ostvarivanja svojih prava već da bi pomogli drugima. Svedoci smo da se svakim danom povećava broj onih kojima je neophodna međunarodna medicinska pomoć.
Pored brojnih medicinskih problema tu je i jedan od većih: susret sa papirologijom. Jedan od uslova za lečenje u inostranstvu je prevođenje medicinske dokumentacije.
Zbog toga što je skupo i zahteva dosta vremena, za obolele i njihove porodice često je prevođenje medicinske dokumentacije najveći problem. I tada u pomoć priskače “Prevodilačko srce”.
Kako je sve počelo
Vodeći se idejom da ako nemaju da doniraju novac za lečenje, može se pomoći „uštedom“ na prevodu osnovano je udruženje “Prevodilačko srce”. Pre nego što je osnovano Udruženje je delovalo kao neformalna grupa sa ciljem da pruži usluge besplatnih prevoda medicinske dokumentacije pacijentima kojima je potrebno lečenje u inostranstvu.
“Tu ideju smo transformisali u udruženje kako bismo je zaštitili i na neki način brendirali, kao inicijativu u kojoj od početka učestvujemo i koju smo uspeli da proširimo i u nju uključimo na stotine dobrovoljaca”, kaže Olgica Andrić iz ovog Udruženja, koja je inače profesor i sudski prevodilac za italijanski i portugalski jezik.
A koliko je teško okupiti se oko jednog dilja?
Prema rečima Ivane Radojičić, specijalizanta javnog zdravlja i prevodioca za engleski, takođe iz ovog Udruženja ljudi se najlakše organizuju kada imaju zajednički cilj, naročito ako je to pomoć drugima.
“Kada smo počinjali sa idejom o “Prevodilačkom srcu” verovali smo da je moguće ujediniti ljude, u ovom slučaju jezičke stručnjake, u jednom humanom cilju. Nakon pet godina zajedničkog delovanja uverili smo se da zaista jeste tako i da ukoliko želimo da uradimo nešto za druge u okviru svoje profesije, nije teško. U bazu “Srca” upisano je oko 500 prevodilaca volontera, od toga sedamdesetak onih koji redovno preuzimaju prevode”, objašnjava Dragana Marković, profesorka engleskog jezika i književnsoti.
Aktivisti udruženja nisu samo iz Srbije, već i iz Bosne, Hrvatske i dijaspore, a ceo “posao” se obavlja online.
Lečenje u međunarodnim klinikama sve učestalije
Rad u “Prevodilačkom srcu” se zasniva na dobrovoljnoj osnovi, ali sve bi bilo lakše uz podršku društva i države.
“U suštini, u ovu aktivnost ulažemo sopstvene resurse: znanje, vreme, novac za plaćanje interneta, mobilnih telefona, softvera i licenci za softvere i tu se donekle završavaju naša ulaganja. Država i društvo mogu pomoći institucijama, tako što će vratiti profesionalnu figuru prevodioca u iste, jer, nažalost, svedoci smo u poslednje vreme da se prevodilačka profesija tretira kao uslužna delatnost i da su mnoge državne institucije i velike kompanije otpustile prevodilačke službe, da bi te iste ljude kasnije angažovali putem tendera”, objašnjava Olgica Andrić.
Prema rečima Ivane Radojičić, dužnost države je da napravi čvrst sistem pružanja neophodnih prevodilačkih usluga medicinske dokumentacije, koji treba da bude dostupan za sve kojima je potreban.
“Tako bi osobe koje se leče preko fonda imale lakši pristup državnim institucijama. Nama bi to omogućilo da se fokusiramo na ljude koji se o svom trošku leče u inostranstvu. Lečenje u međunarodnim klinikama postaje sve učestalije i samim tim predstavlja gorući problem koji zahteva jasnu regulativu”, navodi sagovornica Danasa.
Potreban dobar i transparentan sistem prevodilačkih usluga
Volonteri ovog Udruženja svakodnevno se u svom radu suočavaju sa obimnom dokumentacijom.
“Problem koji konkretno i nas dotiče je nedostatak volje lekara da pacijentima koji imaju zaista obimnu dokumentaciju sačine sažetak istorije bolesti kako bi olakšali posao prevodiocima, a ujedno i lekarima u inostranstvu koji će prevod čitati. Nekad dobijamo upite od 20 stranica, često lošeg kvaliteta skena, delom i rukom ispisanih, što nama koji treba da prevedemo to bitno otežava posao. A mi prevodioci nismo ti koji bi trebalo da selektuju bitne delove. Mnogo bi bolje bilo za sve kada bismo umesto toga dobili rezime lekara na 1-3 strane gde je sve važno pregledno sročeno i pritom u elektronskom formatu što dodatno ubrzava proces prevođenja”, objašnjava Aleksandra Milovanović, profesor i sudski prevodilac za norveški.
Ipak nije sve tako crno
U Udruženju kažu da je ipak posao zvaničnog, odnosno sudskog prevodioca, kod nas mnogo bolje regulisan nego u većini EU zemalja.
“Kada je reč o samom lečenju, mana je pre svega što pojedini vidovi nisu dostupni kod nas, već ljudi moraju da putuju mnogo kilometara u borbi za goli život. Prednost je što država ponekad to i finansira, ali nažalost svedoci smo da su za većinu jedini način prikupljanje sredstava putem sms-poruka. Kada je reč o prevodima, pojedine klinike, recimo u Turskoj, izdaju pacijentima prevod izveštaja na engleski, koje rade prevodioci zaposleni u tim zdravstvenim ustanovama, a koji je svakako razumljiviji ovdašnjim lekarima, nego da je napisan na turskom. Kod nas im prevod u samoj klinici, fondu, ministarstvu uglagnom nije dostupan, već radi toga odlaze u agencije koje im prevod naplaćuju po njihovim cenama (i to je za nekoga ko ni za samo lečenje nema dovoljno svojih sredstava, velik trošak) ili se obraćaju nama. Trenutna prednost za njih je što mi postojimo.Iako bi prava prednost bila da postoji dobar i transparentan sistem prevodilačkih usluga pri našim državnim institucijama kojim bi zapravo nestala potreba za postojanjem našeg udruženja”, zaključuje sagovornica Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
