Šabac moramo da branimo po svaku cenu, svim sredstvima i svim snagama – bilo je dovoljno da izgovori premijer Srbije Aleksandar Vučić i da se više hiljada Beograđana uputi ka zapadu zemlje u pokušaju da spreči izlivanje reke Save i „štetu biblijskih razmera“.

Za svega nekoliko sati, Šabac se ispunio mladim ljudima koji su bili spremni da rade šta se od njih zahteva. Ipak, veliki odziv dobrovoljaca kao da je iznenadio organizatore, pa su brojne pridošlice provodile prve sate akcije obuzdavanja Save besciljno lutajući njenim obalama tražeći mesto na kom mogu da daju svoj doprinos.

Na ulazu u Šabac stajala je policija, koja se starala da kolona vozila neometano uđe u grad, ali dobrovoljce u gradu nisu čekale nikakve instrukcije. Odluka o tome gde je pomoć najpotrebnija ostavljena je isključivo pridošlicama iz Beograda.

– Kada smo ušli u grad, pitali smo policajca gde da idemo. On sleže ramenima, kaže ne zna on ništa. Posle nam neko kaže da idemo na gradsku plažu. Odemo tamo, kažu ima previše ljudi, idite za Drenovac, koji je desetak kilometara uzvodno. Na putu za tamo srećemo ljude koji se vraćaju iz Drenovca, jer tamo nema ni lopata ni džakova. Dva sata smo lutali po Šapcu – revoltiran je čovek koji je došao kolima iz Beograda.

U toj konfuziji ljudi su pratili vozila ispred sebe, pretpostavljajući da drugi imaju više informacija. Tako se hiljade ljudi uputilo u fabriku „Zorka“, koja se nalazi na samoj obali Save, gde su već bili pripadnici Vojske Srbije, ali ni od njih nisu mogla da se čuju bilo kakva uputstva.

„Brate mili, odakle više dolaze“, rekao je jedan vojnik posmatrajući redove ljudi koji ulaze u fabričku halu.

Ali, bez ikakvih objašnjenja, organizacija posla postala je svima jasna već u prvim minutima po dolasku. U fabričkim halama su se nalazile gomile peska. Ljudi lopatama pune vreće peskom i zatim ih natovare na kamion ili bager. Oni ih potom prevoze sto metara dalje, na obalu reke, gde ih druga grupa vojnika i dobrovoljaca slaže, praveći nasip koji treba da Savu zadrži u koritu. Ipak, nije sve teklo tako jednostavno.

Posle pola sata posao je obustavljen – nije bilo više džakova. Dobrovoljcima i vojnicima koji su tu poslati nije preostalo ništa osim da čekaju i da vreme prekrate razgovorom.

„Ne znam stvarno što su slali ovoliku masu kad ima više ljudi nego što ima posla“, pitali su se Šapčani, dok su Beograđana bili u dilemi „što smo i dolazili“. Svi razgovori prestajali su onog trenutka kada bi neko doneo paket džakova. U tišini svi su tražili svoje mesto u hijerarhiji poslova. Kada se problem sa nedostatkom džakova rešio, ljudi su barem imali na šta da sednu, dok su čekali kamione koji treba da ih odnesu. Pošto niko nije nadgledao postavljanje džakova, svako je ima svoje mišljenje o načinu izgradnje.

Kako je veče odmicalo, stvari su se popravljale. Džakova je bilo dovoljno, a i broj kamiona se povećavao. Ljudi su konačno radili ono zbog čega su i došli. U radu su nestale razlike između onih koji su u uniformi i onih koji nisu. Svi su slušali sve i niko nije komandovao nikom. Sutradan, mediji su preneli da je Šabac spasen. Ali konačan sud o tome šta je više hiljada dobrovoljaca i pripadnika vojske radilo u noći između petka i subote, daće Sava, čiji se poplavni talas sa strepnjom očekuje.

Posete

– Deo nasipa na Savi kod Šapca, na najkritičnijem mestu kod silosa, juče je obišao premijer Srbije Aleksandar Vučić, koji se tom prilikom zahvalio ljudima koji su dizali nasip u dužini od 25 kilometara. Vučića je pratio ministar policije Nebojša Stefanović. U Šapcu je juče bio i prinčevski par Karađorđević, koji je isporučio humanitarnu pomoć u Hram svetih apostola Petra i Pavla.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.