Maline su znoj, trnje u prstima i briga u grudima 1Foto: EPA/ GYOERGY VARGA

Malina. Višegodišnja zeljasta biljka iz porodice ruža žbunastog ili polužbunastog rasta.

Mi Beograđani mućkamo je u zdrave smutije na detoks dijeti ili je koristimo za dekoraciju čizkejka sa maskarpone sirom za nedeljni branč. Baš je poskupela, mislim se dok se u lokalnom supermarketu razmišljam da li mi se baš daje 200 dinara za 150 grama ukusne voćke. Ipak kupujem, ubeđujući sebe da sam povoljno prošla.

Kroz par nedelja, budući da od mora nema ništa, a muzički festivali me umaraju, odlučujem da posetim koleginicu sa faksa u njenom rodnom Užicu. Kao kvazibeograđanki iz Borče uvek su mi više prijali ljudi iz provincije, njihova neusiljenost, gostoprimljivost i istančan muzički ukus. Provodim prvi dan uz jeftino domaće vino, zvuke kvalitetnih užičkih svirki i komplet lepinju. Na svakom koraku pozdravlja me drug Tito, mašući mi sa magneta na frižideru, mušeme u lokalnoj kafani ili majice lokalne prodavačice.

Iako u dvorištu imamo baštu, roditelji su me uvek štedeli fizičkog rada – „neka, pusti dete, njeno je da uči školu“. Sa dolaskom na fakultet, shvatila sam da iz unutrašnjosti dolaze ljudi koji grizu, ljudi sa stavom, znanjem, ambicijom, ali i skromnošću, koja se, čini mi se, stiče spoznajom i fizičkog i umnog rada. Takva je i moja drugarica Užičanka. Njenu prednost nisam uvidela na predavanjima gde se diskutuje o uticaju antičkih uzora na dubrovački petrarkizam. Njena prednost bila je tu, u rodnom selu nadomak Titovog Užica.

Drugaričin tata dovezao nas je do sela Gostinica, krivudavim uskim putem, govoreći da bi mogao da vozi žmureći koliko puta ga je prešao. Sa vrha brda naziralo se Užice, zaklonjeno smogom, dok smo mi bili zapahnuti svežim planinskim vazduhom. Na vratima stare seoske kuće dočekala nas je njena majka, držeći u rukama poslužavnik sa slatkim od šumske jagode. Grli mene, grli svoju ćerku – radujući nam se gotovo podjednako.

Nakon obilnog doručka, domaćeg sira, projarice i pršute, spremni smo za branje malina. Ovde beru svi – otac i majka i dve ćerke, ćerkin dečko, pa i ja kao gošća nikako ne odbijam da pomognem. Rad oslobađa čoveka, odzvanja mi u glavi dok strpljivo skidam plodove sakrivene u žbunju. Jedna, dve, tri gajbice, kilo, dva, četiri, šest…

– Malina je ove godine zahvalno skupa – kažu drugaričini roditelji.

Lokalni proizvođači zavise od cene koju otkupljivači postave. Tako je nekada vrednost ovog „crvenog zlata“ 200 dinara, ove godine 400 dinara, a nekada su je prodavali za tužnih 80 dinara.

– Nisam htela ni da berem za te mizerne pare, bolje nek propadnu – objašnjava domaćica kuće.

Žena mi objašnjava koliko im znači tih deset redova malinjaka. Zahvaljujući dodatnoj zaradi od prodaje uspevaju da šalju novac ćerki u Beograd, plate letovanje i ulože u renoviranje kuće. Njihova porodica još ima i sreće, maline im nisu jedini izvor prihoda, ali su svakako važne.

Koliko je to malo ružičasto voće važno u životima ljudi Zlatiborskog okruga, koji su jedni od najznačajnijih proizvođača malina u Srbiji, bilo mi je jasno tek kada se natmurilo. Čula sam pucanj iz obližnje protivgradne stanice kada smo svi potražili zaklon u kući.

– Bože, sačuvaj mi maline od grada i kiše – rekla je domaćica.

Tek kada sam videla da pali tamjan i sveće po celoj kući, shvatila sam koliko ovim ljudima znači ta višegodišnja zeljasta biljka. Malina je trud, zalivanje, održavanje, đubrenje, znoj, trnje u prstima, briga u grudima. Proizvođači malina nemaju gotovo nikakvu podršku od države, da bi osigurali malinjake od kiše i grada morali bi da odvoje basnoslovan iznos novca. Cene su lutrija svake godine, ne znaš za koliko radiš, ali svakako – radiš.

– Rad oslobađa čoveka – potvrdila mi je baka koju sam srela odmarajući od branja na obližnjem brdu.

Vitalna baka od 85 godina rekla mi je da i nju rad održava, pokreće i diže iz kreveta svakog jutra. A maline, od tog dana za mene su simbol truda i požrtvovanosti.

Tekst je deo projekta škole novinarstva „Uči sa Danasom“, Projekat se sufinansira iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i ingfromisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavive organa koji je dodelio sredstva

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

4 reagovanja na “Maline su znoj, trnje u prstima i briga u grudima”

  1. Lep je tekst samo imam jednu zamerku.
    Vecina ne uzima osiguranje ili ne postavlja protivgradne mreze koje se otplate od jedne godine branja a sluze skoro doveka.
    Misle nece mene, a po Uzickom i Ivanjickom okrugu grad pada svake godine po vise puta.
    Ne mogu da se oslanjaju na boga (?!?!), srecu (nece mene) ili drzavu. Njihov rad, njihova zarada, treba da uloze u zastitu.

  2. „Kako izgleda berba „crvenog zlata“ u Gostincu kod Uzica „. Mozda nije toliko bitno , ali nije u Gostincu , nego u Gostinici . Selo se zove Gostinica , a ne Gostinac . Ali dobro …Mnogi grese jos gore tako sto kazu : U „Uzicama“ umesto u „Uzicu“ .

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.