Foto: S. K.

A to onda ne bih bio ja, ocenio je u “Intervjuu na mreži” lista Danas pisac i muzičar Marko Šelić Marčelo.

Na mitinzima “1 od 5 miliona” ranije je govorio u više gradova, i kako je priznao, iz sve snage u svakom od njih jer tu borbu smatra ličnom. Građane je interesovalo šta se promenilo te ga nema na govornici i ovih, letnjih, subota.

Onda su, koliko sam razumeo, neki ljudi otprilike kazali: „Mi imamo plan. Zakazujemo Dan D! Posle toga ništa neće biti isto.“ Bio sam na Danu D. Nije se desilo ništa. Ne vidim plan. Tako da stvari, što se mene tiče, stoje ovako: ako će oni za govornicu, ja neću, istakao je naš sagovornik.

Obrazložio je tu odluku time da ne želi za 20 godina da ugleda fotografiju na kojoj “drugariše sa političarima za govornicom.

– Mi jesmo svi zajedno u ovome, ali to i dalje ne znači da smo jedno i isto. Mi nikad nismo bili ni jedno, ni isto. Ako ću pristati na manje zlo, to neće biti uz fanfare, to neće biti iz uverenja već pognute glave, uz gorčinu. A ja za mikrofon ne stajem nikad osim kada apsolutno verujem, dodao je on za Danas.

Iako ga više neće biti za govornicom, prema njegovim rečima, opoziciju svakako neće sabotirati. Na pitanjeDa li im veruje?” ipak odgovara odrično.

Trenutno bih glasao i za nasumično odabrano „kuče u čakšire“ samo da ovaj režim ode. I to je, što bi rekao pesnik, sav naš bol. Što smo nekako uvek svedeni na to, ocenio je Marčelo.

Kako je dodao, što se tiče opozicije, najbliži je inicijativama poput Ne davimo Beograd, Lokalni front i Stanari.

U odgovaranju je naveo i da se ljudima, koje jedan deo javnosti naziva “sendvičari”, ne treba rugati. Dodao je da i on ima izraze za njih – “Siromašni, neuki, izmanipulisani”.

Prema njegovim rečima, nastaviće na svoj način i koliko god može, da doprinosi da se snaga mladih u Srbiji probudi, ali jednako je siguran, dodao je, da to neće biti kroz direktan politički angažman.

Ko je najhrabriji slobodni intelektualac – Kokan Mladenović, Jovo Bakić ili?” glasilo je jedno od postavljenih pitanja. Naš sagovornik je ocenio da se obojici divi i da iz tog razloga ne može izdvojiti jedno ime. Takođe, kao književnik, kazao je, oseća da nema pravo da ističe favorita među klasicima književnosti, ali teško bi se odlučio i između Kafkinog „Zamka“, Beketovog „Godoa“, Gogoljevih „Mrtvih duša“ ili „1984“ Džordža Orvela, kada su u pitanju paralele sa stavrnošću.

– Društvo u Srbiji je već zagazilo u „neznanje je moć“ i u „sloboda je ropstvo“, pa valja strahovati da ćemo, kao devedesetih, stići i do trećeg dela orvelovskog slogana, onog „rat je mir“, smatra Marčelo.

Teško je reći, dodao je, da li više ličimo na nedokučivi zamak iz kojeg se nama upravlja, na trgovinu mrtvacima ili njihovim glasovima ili na večno iščekivanje mesije koji će nas spasti.

– Ovo poslednje me najviše brine. Pokazuje da zapravo nismo bolji, a volimo da tako mislimo, od onih koji su svog mesiju već dočekali, oličenog u ovdašnjem Velikom Meštru Sviju Hulja, naglasio je naš sagovornik.

I Marsovcu bih se predstavio kao Paraćinac”

Na pitanje “Da li mu je kao Paraćincu komotno u koži Beograđanina?” odgovara:Centralizacija će nam doći glave. Pitanjem se sugeriše da je svako ko se, poput mene, preselio – izdao unutrašnjost, ali građani svakako razumeju da decentralizacija mora biti državni projekat. Tu pojedinac ne može ništa drugo do da se svugde ponosito predstavlja svojim poreklom. To će reći, što se mene tiče, tako bih se predstavio i Marsovcu: Marko Šelić iz Paraćina, radim u Beogradu. Živim u svom svetu, mahom. To mu dođe to, odgovorio je Marko Šelić Marčelo.

Povezani tekstovi