Film će takođe biti prikazan i 31. maja na TV kanalu AJB. Kroz razgovore sa učesnicima protesta, film podseća na period kada su ideali pokrenuli studente u Beogradu, Sarajevu i Zagrebu da se bore za svoj bolji položaj, ali i za prestanak društvenih podela, kao i za besplatno školstvo i posao za sve. Kroz ideale koje su ih vodili, učesnici protesta u ovom dokumentarcu pričaju o svojoj ulozi u studentskoj revoluciji i sudbini koju su doživeli nakon protesta. Autori filma su Marko Subotić i Almir Šećkanović.

* Odakle ideja da se napravi dokumentarac o 68.?

– Postoje neke godine koje promene svet, takva je bila 1968. Za svet je ona značajna jer je bila prepuna krupnih događaja. Ubijen je Martin Luter King, rat u Vijetnamu je uveliko trajao, trupe Varšavskog pakta ušle su u Prag, a mladi su se usprotivili svetu koji su napravili njihovi roditelji posle Drugog svetskog rata. Najveći protesti odigrali su se u Parizu o Berlinu, a onda se prelili na ostatak Evrope. Ni tadašnju Jugoslaviju nisu mogli da zaobiđu protesti koji su predstavljali praktično prvi bunt protiv sistema na čijem čelu je bio Josip Broz Tito. U razgovoru sa kolegom Almirom Šećkanovićem, koji radi na Aljazeeri u Sarajevu, došli smo na ideju da upravo te proteste izdvojimo kao značajne jer se nisu samo odigrali u Beogradu već i u ostalim studentskim centrima u tadašnjoj Jugoslaviji. Pošto je Aljazeera regionalna televizija, ti protesti bili su odlična prilika da se kroz jedan dokumentarni film ponovo povežu republike bivše Jugoslavije. O protestima iz 1968. mlađe generacije znaju malo jer se taj period u školama ne obrađuje detaljno, pa su više saznali iz filmova poput „Varljivog leta 68.“ Gorana Paskaljevića. Upravo je to bio razlog zašto smo Almir i ja odlučili da pozovemo učesnike tog protesta tražeći od njih da podele s nama svoja sećanja na taj period. Bio je veliki izazov vratiti se u to vreme, prekopati nacionalne arhive, pregledati televizijske i policijske snimke, pročitati autobiografske knjige učesnika protesta, i na kraju gledati na te godine iz današnje perspektive. Kada smo sve to spojili u jednu celinu nastao je film „Ideal 68.“

* Koga ćemo od učesnika iz tih događaja moći da vidimo u filmu?

– U filmu se pojavljuju ljudi koji su direktno učestvovali u protestima, ili su bili sa druge strane. Nekadašnji studenti u Beogradu, Sarajevu i Zagrebu poput Sonje Liht, Zdravka Grebe ili Žarka Puhovskog, ali i Latinke Perović koja je bila u Izvršnom komitetu CK Srbije kada su se protesti održavali. Zanimljivo je njeno viđenje situacije u Jugoslaviji te 1968. kao i studentskih protesta koje se razlikuje od, recimo, Dragoljuba Mićunovića. Zahvaljujući reditelju Želimiru Žilniku mogli smo da koristimo video materijal iz tog perioda, s obzirom na to da je on tada s kamerom došao u kapetan Mišino zdanje i snimao proteste. NJegov autorski materijal je jedini preživeo taj period jer ostalim rediteljima koji su tada želeli da prave dokumentarne filmove sa tih protesta službe su tada oduzele snimke i nikad ih nisu dobili nazad. Žilnik je imao sreću jer snimljeni materijal nije razvijao u Beogradu već je svake večeri odlazio u Novi Sad, pa je na kraju uspeo da napravi Lipanjska gibanja. Nismo uspeli da razgovaramo sa vođom tih protesta Vladimirom Mijanovićem, poznatijim kao Vlada revolucija jer on ne želi da se javno eksponira. Bez odgovora smo ostali i od Vuka Draškovića koji je odbio da razgovara o 1968. U jednom delu filma pojavljuje se i glumac Radovan Vujović, ali i istoričar Hrvoje Klasić.

* Kakav je odnos ljudi s kojima ste razgovarali prema tim događajima s ove vremenske distance?

Svi su sa blagom dozom sete govorili o 1968, vrlo rado su se vraćali u taj period jer, kako nam je Dragoljub Mićunović rekao – nikada u životu nije više bio u skladu sa samim sobom i sa svojim mišljenjem nego tada. Svi su ponosni što su imali priliku da učestvuju u jednom takvom događaju koji je trajao sedam dana jer kažu da su mnogi od njih, pre svega studenti, tada naučili da razmišljaju i bez bilo kakvog straha govore javno ono što misle. To je događaj koji je odredio kojim putem će neki ljudi kasnije ići i čemu će se posvetiti u životu. Oni neguju taj period jer zbog ciljeva kojima su težili. Nisu oni ustali protiv tadašnje vlasti samo zato što je državu vodila Komunistička partija. Oni su na svojim protestima nosili Titove slike. Oni su želeli bolje društvo, više socijalizma, pravdu za sve. Tada su i dobili podršku značajnih javnih ličnosti poput Desanke Maksimović, Branka Ćopića, Duška Radovića, Steve Žigona… tada je, kažu bila čast da se bude uz studente. Kao recimo 1997. kada su svi želeli da se priključe protestima i sada 21 godinu kasnije ponosno ističu da su se nalazili na Trgu republike.

* Ima i onih koji misle da 68. u Jugoslaviji nije uspela, kao što se to recimo dogodilo u Francuskoj, da li se tadašnje političko rukovodstvo, na osnovu onoga sto vam je poznato, pribojavalo veće pobune studenata?

– Jedan od onih koji misle da protesti nisu ništa doneli je i njihov učesnik Žarko Puhovski. On smatra da protesti nisu doneli veliki rezultat, več da je pobedu odneo Tito, ali da je ta 68. dalje dovela do velikih promena u Jugoslaviji, dolaska na vlast liberala, njihovog pada i na kraju Ustava iz 74. Možda protesti nisu doveli do socijalne jednakosti niti su stvorili utopijsku državu, ali su uticali na društvene i kulturne promene. Do te 68. u Parizu na primer žene nisu mogle da zaustavljaju taksi na ulici, momci i devojke nisu mogli da se drže za ruke u šetnji a kamoli da se poljube. Sve se promenilo: kultura, muzika, moda. Upravo tih promena se bojalo tadašnje političko rukovodstvo Jugoslavije. Otuda i njihova reakcija na proteste kada je odlučeno da policija zaustavi studente po svaku cenu. Prvog dana izbili su neredi u Novom Beogradu kada je policija krenula na studente pa su i pojedini tadašnji funkcioneri dobili batine, poput Miloša Minića. U režimu je tada, kažu učesnici događaja, postojao strah da studenti žele da menjaju sistem. Dodatni haos je unela i činjenica da se Tito nije nalazio u Beogradu već na Brionima pa su niži funkcioneri morali sami da rešavaju problem. NJihov strah od protesta je bio toliko veliki da su postojale i ideje da se tenkovima krene na fakultete i na taj način rasteraju studenti. Tadašnju vlast nervirale su parole koje su bile okačene na zgrade fakulteta, a najviše Dole crvena buržoazija. Upravo nju su tražili da studenti skinu, a to je, kažu učesnici protesta, dokaz da su pogodili u centar kada su tadašnju vlast optuživali da su izneverili revoluciju a od Tita tražili da ih smeni.

* Da li mislite da je nešto od duha 68. uopšte preostalo na području južnoslovenskih zemalja?

– Primećuje se tek zrno tog bunta, najviše kroz proteste koji se održavaju na lokalu poput onih u Požegi, Nišu ili Kraljevu. Tu su građani ustali protiv nepravde u želji da zaštite demokratiju. Ali one ideala koji su vodili studente 68. ne primećujem. Niko, osim pojedinih penzionera, se nije pobunio ovde zato što im smanjene penzije i plate, niti je bilo ko protestovao zbog otkaza koji su deljeni posle ekonomske krize 2008. ili ranije, kada su desetine hiljada ljudi ostali bez posla zbog kriminalnih privatizacija. Svi smo ćutali tada. Kao što smo ćutali i za događaje u svetu, ako ne zbog Sirije ili Iraka onda barem zbog Grčke koju su banke oborile na kolena. Studenti iz 1968. su tražili pravedniji svet pa im nije bilo strano da protestuju protiv rata u Vijetnamu ili zbog ubistva Patrisa Lumumbe, da pišu protestna pisma Nemačkoj zbog atentata na Rudija Dučkea. NJih je tada zanimao bolji svet, a mi danas, pa i ostatak sveta, smo čisti egoisti. Sem sopstvenog života, na nedaće drugih smo otupeli.

* Može li priča o 68. pomoći današnjoj generaciji mladih da artikuliše svoje zahteve u odnosu ono sto se danas događa diljem bivše SFRJ?

– Nadam se da će ih probuditi. Treba da vide na koji način su vođeni protesti 1968. NJihova suština nisu bili govori sa bine niti marš koji je održan od studentskog grada do zgrade SIV – a i Novom Beogradu, već ono što se dešavalo na fakultetima. Svaki dan su studenti i profesori, ali i mnogi pesnici, književnici i naučnici, u prostorijama fakulteta razmenjivali mišljenje o svetu u kojem žive, o demokratiji o tome kako država treba da izgleda. Uspeli su da stvore jedan sopstveni svet koji nije uzdrmao vlast time što su blokirali saobraćaj ispred vlade, već što su formulisali ideju o boljem svetu koja je uplašila režim jer su znali da je samo ideja dovoljna da pokrene mase. Istoričarka LJubinka Trgovčević kaže da sadašnji svet ne pruža mogućnosti velikih protesta, ali da je uverena da svet neće biti ovakav još dugo, već da će se pojaviti nova ideologija oslonjena na onu iz 1968.

Društvene mreže bi uništile protest

* Šta mislite kako bi 68. izgledala da je tada bilo društvenih mreža?

– Mislim da bi društvene mreže uništile taj protest. Tada se informacije nisu ovako brzo širile, ali svi su dovoljno brzo čuli za dešavanja na fakultetima. Znali su za sukob studenata i policije, čuli su njihove zahteve. Društvene mreže bi možda dovele više ljudi na Studentski trg, ali bi isto tako omogućile i veće dezinformisanje a naročito širenje lažnih vesti. Toga je bilo i tada. Naišli smo na dopis Veljka Vlahovića koji je Titu preneo da mu je neko rekao da je namera studenata bila da zauzmu Skupštinu Jugoslavije, što nije bilo tačno. Podmetanja informacija ima uvek, ali sada na društvenim mrežama ih ima mnogo više. Na kraju, da li su društvene mreže pomogle protestu Okupirajmo Volstrit? Da li su pomogle Edvardu Snoudenu ili Asanž? Svet zna za njih, ali da li su društvene mreže promenile bilo šta za njih dvojicu? Da Ii su naterali Vašington da promeni svoj stav prema njima? Da li su na kraju pokrenuli svet u jednoj širokoj akciji kako bi im se kroz proteste zahvalili za sve što su uradili? Odgovor je negativan na svako od ovih pitanja.