Obraćajući se masi koja je došla da oda poštu žrtvama 11. jula 2004, Sulejman Tihić, muslimanski predstavnik u bosanskom kolektivnom predsedništvu, istakao je da „se istina mora saznati i da pravda mora biti izvršena“. Upravo je u tome smisao angažovanja svih onih koji se već deset godina posvećuju poslu otrzanja od zaborava.
Obraćajući se masi koja je došla da oda poštu žrtvama 11. jula 2004, Sulejman Tihić, muslimanski predstavnik u bosanskom kolektivnom predsedništvu, istakao je da „se istina mora saznati i da pravda mora biti izvršena“. Upravo je u tome smisao angažovanja svih onih koji se već deset godina posvećuju poslu otrzanja od zaborava. Tako je Francuz Žil Peres, fotoreporter agencije Magnum, tokom nekoliko meseci 1996. pratio forenzičarsku ekipu Tribunala kojom je rukovodio Vilijam Haglund. „Lakše je fotografisati nego iskopavati leševe“, priča on. „Svi ti ljudi koji su to morali da rade… oni su heroji, a ne fotografi. Ipak, u toj priči zapravo i nema heroja. Stavite se u položaj porodica koje su tokom četiri godine živele pod opsadom, koje su računale sa savešću sveta i bile izdane. Zamislite sopstveni bol da ste izgubili majku, sestru, prijatelja. Iako smo imali sredstva da to rešimo, ništa nismo učinili.“
Ove fotografije deo su kriminalnog dosijea, kao što izveštaji arheologa predstavljaju drugi odlučujući deo. Slikane su bezoblične mase u kojima se razaznaju skeleti; tu su i lobanje, kosti, tragovi udaraca metka na telesnim ostacima. „Ni u jednom trenutku nisam poželeo da odustanem, nisam na to imao pravo zbog tih porodica… Veliki deo zločina protiv čovečnosti nalazi se u zamci pojma države koja je slobodna da čini šta hoće u ime suvereniteta. Trebalo bi da svaki građanin, da međunarodna zajednica ima pravo da sve zna.“ Treba se boriti protiv „defanzivnog zaborava“, jer je takvo brisanje sećanja nepodnošljivo. Sunarodnici Žila Peresa osetili su potrebu za tim pošto su se upoznali sa užasima Srebrenice. Ni oni iz toga nisu izašli bez posledica.
Hag, 20. jul 1995. Međunarodni sud za zločine u bivšoj Jugoslaviji nije više ona bezoblična masa iz vremena svog uspostavljanja 17. novembra 1993, neposredno pošto je predsednik Fric Kalshofen dao ostavku u Komisiji UN za ratne zločine u znak protesta protiv nedostatka finansijskih sredstava. Više od 80 lica (ali jedva 30 istražitelja) radilo je u Tužilaštvu. Jedan od njihovih „tutora“ bio je i jedan od nekadašnjih francuskih istražnih sudija, pomalo stešnjen u prevashodno anglosaksonskom okruženju. Pre nego što će doći u Hag, koordinator za istraživanja Žan-Pjer Žeti morao je da obradi jedan za drugim četiri dosijea u vezi s ratnim zločinima protiv čovečnosti. Na pariskom sudu istraživao je predmet Žana Legea, nekadašnjeg izaslanika Renea Boskea pod višijevskim režimom, zatim esesovca Alojza Brunera, izbeglog u Siriju, te univerzitetskog nastavnika Žana Budarela, revnosnog pomagača Vijetmina. Ovaj žestoki i previše diskretni sudija uspeo je da pošalje Pola Tuvjea pred Krivično veće uz pomoć žandarma pariskog odeljenja za traganja. Takav ishod bio je epilog dugogodišnje potrage za nekadašnjim načelnikom Druge službe lionske milicije kroz mrežu integrističkih katoličkih manastira koji su ga štitili. Tako je već 1993. sasvim prirodno ponudio svoje usluge Tribunalu, kojem se najzad priključio godinu dana kasnije.
Ujutro 20. jula 1995, kao po običaju, upravljački tim tužilaštva sastao se u 8.30. Bio je tu šef za istraživanja Australijanac Alister Milroj i Sejs Hindriks, visoki ćelavi Holanđanin koji će ga ubrzo naslediti na tom mestu. Prisutni su još bili i Amerikanac Mark Harmon, Džon Ralston, australijski policajac, i Žan-Pjer Žeti. Već su bile procurele prve glasine da se „nešto ozbiljno dogodilo u Srebrenici“. Ekipe na terenu kojima su se obratile bošnjačke vlasti alarmirale su sudije. Doneta je odluka da se deluje „s lica mesta“ tako što će se tamo poslati jedan istražitelj. „Ponašali smo se jednostavno kao sudije“, seća se Žeti. „Svi smo smatrali da treba da uspemo da proverimo prve informacije kojima smo raspolagali, iako smo se time udaljavali od tradicije anglosaksonskog prava da bismo podigli optužnicu. Goldstoun je bio odsutan, ali je i on bio odlučan da treba delovati.“
Informisanje je funkcionisalo i drugim kanalima. Medlin Olbrajt, predstavnicu Sjedinjenih Država u UN, informisala je vlada u Sarajevu, a 13. jula jedan portparol UN učinio je ovo začuđujuće priznanje: Mladić je „spreman da prekine masakre (sic!) ako Bošnjaci prihvate obustavu vatre u zapadnoj Bosni“. Je li to bio način za njega da se unapred opravda? Kasnije je taj funkcioner UN objasnio da su njegove reči pogrešno protumačene, da je hteo da kaže da „spreči masakre“.
Nastavlja se
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
