Opasno stvaranje mita o Blagoju Jovoviću

– Ne spominje se, i ukoliko se autori pridržavaju koncepcije udžbenika zasnovane na načelima didaktike i metodike, neće se ni spominjati. Imena različitih atentatora su podaci koji ni po jednom didaktičkom kriterijumu nisu značajni za odvijanje nastave istorije i izgradnju veština i sistema vrednosti predviđenih ciljevima nastave. Izuzetak su ličnosti koje su suštinski menjale tokove istorije, kao što je to bio Gavrilo Princip. Podaci o ličnosti poput Blagoja Jovovića u nastavi istorije ne spadaju u korpus informacija neophodnih za izgradnju istorijskog i kritičkog mišljenja – ističe za Danas Marko Šuica, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, autor udžbenika istorije i jedan od vodećih stručnjaka koji se bavi metodikom nastave istorije.

Upitan šta bi on rekao učenicima kada bi ga pitali da li je Jovović heroj i da li zaslužuje da se po njemu nazove ulica, Šuica kaže da su u ovom pitanju izneta dva aspekta aktuelnog fenomena. Jedan se, kako kaže, odnosi na pretpostavljenu, ne i nepobitno dokazanu istorijsku ulogu Jovovića, a drugi na trenutnu političku instrumentalizaciju i vulgarizaciju istorije.

– O ličnosti ovog čoveka, kao i o činu atentata koji mu se pripisuje, iz ugla nastave istorije ne može se govoriti na osnovu ličnog stava, već na osnovu metodologije istorijske nauke i istorijske relevantnosti. Hrabrost i herojstvo kao ljudske vrline, u nastavi istorije bi trebalo da se vezuju za paradigmatične primere kojima se izgrađuje određeni humanistički sistem vrednosti. To bi bili primeri, pre svega, ličnosti koje su rizikovale svoj život spasavajući druge, poput Dijane Budisavljević, pravednika među narodima i običnih ljudi koji su uspeli da prevaziđu i prežive dramatične istorijske situacije kao što su, na primer, logoraši koji su izvršili proboj iz Jasenovca 1945. godine. U takvim slučajevima u nastavi istorije možemo govoriti o herojstvu – ističe Šuica.

Aleksandar Todosijević iz Udruženja za društvenu istoriju Euroklio ukazuje da nema dovoljno relevantnih, naučno utvrđenih činjenica o Jovovićevoj ulozi tokom Drugog svetskog rata, nakon rata u emigraciji i prilikom pokušaja atentata na Pavelića. Zbog toga se, kako kaže, Jovović ne nalazi u udžbenicima istorije, niti može biti svrstan u određeni istorijski kontekst, a najviše informacija o njemu možemo saznati iz tabloida i na „sumnjivim“ internet portalima.

Todosijević smatra da učenici treba da budu upoznati sa sudbinama ratnih zločinaca, te da je u ovom slučaju dovoljno reći da je Ante Pavelić umro u Madridu 1959, dve godine nakon pokušaja atentata.

– Onoga trenutka kada istorijska nauka precizno utvrdi Jovovićevu ulogu u atentatu (osim te da je pucao), možemo govoriti o izmenama sadržaja udžbenika istorije i promenama naziva ulica. Učenici imaju mnoge primere na osnovu kojih će učiti o stradanju Srba u NDH i zločinima Ante Pavelića, a pokušaj atentata svakako nije dobar primer, jer nemamo dovoljno pouzdanih podataka na osnovu kojih bi mogli da rekonstruišemo pozadinu atentata i sam događaj – navodi naš sagovornik.

Todosijević i Šuica se slažu da pitanje preimenovanja ulica, ili imenovanja po ličnostima poput Jovovića, zahteva javnu naučnu debatu, koja je u ovom slučaju izostala.

Šuica ukazuje da pored poštovanja zakonske procedure treba voditi računa i o istorijskoj odgovornosti, jer imenovanje ulica po određenim ličnostima utiče na izgradnju identiteta, kolektivne javne memorijalizacije i reflektuje odnos društva i države prema prošlosti. Preimenovanje Zagorske u Ulicu Blagoja Jovovića Todosijević ocenjuje kao „ishitren i nepromišljen potez gradskih vlasti“.

– Iza toga stoji populistička politika kojim očigledno vlast želi da demonstrira kako „sluša volju građana“. Očigledno im je bitnije da ispitaju reakcije građana na društvenim mrežama, nego da konsultuju struku. Izostanak stručne debate, koja je svedena na dnevnopolitički kontekst, najbolji je pokazatelj nedostatka pluralizma u javnom prostoru. Veoma je opasan nastanak „novih mitova“ koji su sve prisutniji u javnosti i na društvenim mrežama. Stvaranje novog mita o ličnosti čija uloga nije dovoljno rasvetljena, je izuzetno opasno. Postupci poput gesta zamenika gradonačelnika Beograda koji je na sednici Skupštine grada pokazao argentinski dres sa imenom Jovovića i brojem 57, ne doprinose utvrđivanju istine o ulozi pojedinih ličnosti u prošlosti, pa samim tim ni njihovom vrednovanju u savremenom trenutku – kaže Todosijević.

Promena imena ulica koje nose nazive po toponimima iz bivše Jugoslavije je, prema njegovom mišljenju, nastavak procesa brisanja jugoslovenskog i socijalističkog nasleđa, ali i nasleđa koji Beograd baštini još od 19. veka kada je počeo da se razvija kao moderna evropska prestonica“.

– Argument gradskih vlasti da u ostalim državama regiona ne postoje nazivi ulica koje nose imena po toponimima Jugoslavije i Srbije čini se krajnje besmislen. Time se nedvosmisleno šalje poruka da i u Srbiji treba da se „mrzi“ sve što je hrvatsko i bosanskohercegovačko, ako se u tim državama „mrzi“ sve što je srpsko – ukazuje naš sagovornik.

Profesor istorije iz Kragujevca Milan Jevtić veruje da je dodeljivanje imena ulica pitanje o kome treba da se otvori šira rasprava, ali i da imena ne treba davati po osobama koje na bilo koji način mogu da izazovu kontroverzu, a Blagoje Jovović je izaziva. Napominje i da kod samih istoričara postoji podeljenost kada je reč o atentatima.

– Čin Gavrila Principa neki smatraju herojskim, neki terorističkim, to je više stvar senzibiliteta. Spasoje Stejić i Alija Alijagić, komunisti koji su izvršili atentate na ministra Draškovića i kralja Aleksandra (jedan uspešno drugi neuspešno) su za vreme SFRJ bili glorifikovani čak i u udžbenicima istorije. Sada ih više nema u udžbenicima. Pokušaj ubistva Hitlera od strane fon Štaufenberga bi prema kriterijumima nekih istoričara mogao takođe da se delegitimizuje i proglasi terorističkim jer je tada Hitler bio kancelar, zar ne? Ili otmica Ajhmana od strane Mosadovih agenata – kaže Jevtić.

Za njega je pitanje samog čina atentata ideološko, a ne toliko istorijsko.

– Blagoje Jovović je pucao na zločinca koga su još pre rata dva suda, jugoslovenski i francuski osudili na smrt. Pavelić nije bio na raspolaganju za izvršenje kazne. U tom smislu je ubistvo koje je pokušao da izvrši oficir jedne od tih država na izvestan način legitimno. Jovović je pucao u osobu koja je bila fašistički saradnik i ratni zločinac i to po meni nije nikakva „krvna osveta“ niti preuzimanje pravde u svoje ruke, jer je on već bio osuđen i to od dva suda. Po mom mišljenju Jovovićev čin je herojski, Pavelić je tako nešto i zaslužio, ali ipak ne bih po njemu nazvao ulicu – ističe Jevtić, uz opasku da je promena naziva ulica u Srbiji i generalno na Balkanu pitanje politike i ideologije, a kod nas je običaj da se ulicama olako daju imena i da se isto tako menjaju.

Sud na osnovu činjenica

– Učeći istoriju, učenici uče i da sami formiraju vrednosne sudove na osnovu istorijskih činjenica, odnosno da zaključuju šta je ispravno, a šta ne. Kroz istorijske činjenice prepustio bih učenicima da sami formiraju svoj sud o Jovovićevom liku i delu. Pripadam grupi istoričara koji podržavaju legalitet i rešavanje svih pitanja kroz ustanove, tako da ne podržavam uzimanje pravde u svoje ruke jer to vodi daljim sukobima – kaže Aleksandar Markov, profesor istorije u Osmoj beogradskoj gimnaziji.