Predrag Đurić: Policijski čas je uvek odraz nesposobnosti države 1Foto 1: Beta/Dragan Gojić; Foto 2: Privatna arhiva

Uz Albaniju, Srbija je evropski lider u procentu pozitivnih rezultata kovid testova. Uz to, primera radi, dok je stopa testiranja u Srbiji približna onoj u Nemačkoj, procenat pozitivnih rezultata je četiri puta veći. Ovaj podatak govori o kontinuirano nepovoljnoj situaciji, koja se (zvanično) nije bitno menjala od početka godine do sada, kao i o limitiranim mogućnostima za testiranja i praćenje kontakata, kaže u razgovoru za Danas epidemiolog Predrag Đurić.

On trenutno upravlja projektom pomoći Evropske unije Ukrajini, čiji je cilj unapređenje sistema javnog zdravstva u ovoj državi. Sa Đurićem smo razgovarali o zahtevu Kriznog štaba za uvođenje policijskog časa, kao i o tome koje bi mere bile adekvatne u ovom trenutku.

* Kako ocenjujete predlog medicinskog dela Kriznog štaba da se uvede policijski čas i da se zatvore sve neesencijalne delatnosti?

– Verujem da se radi o pogrešnoj interpretaciji i da je ideja da se zatvore privredni i društveni subjekti, osim onih esencijalnih, a ne građani. Nekakvi zahtevi za policijskim časom i lišavanjem slobode građana koji bi došli od pojedinih zdravstvenih radnika označili bi potpun poraz tzv. „medicinskog“ dela Kriznog štaba, gaženje Hipokratove zakletve i potpun „gubitak kompasa“. Poraz, jer ni godinu dana od početka pandemije nisu prisilili vodeće političke, privredne i verske zvaničnike da se pridržavaju propisanih mera, dok mlako ili nikako reaguju na masovna okupljanja, a posebno na skijašku sezonu, uz stalno podleganje pritiscima tajkuna. „Gubitak kompasa“, jer za zdravstvenog radnika je nedopustivo da se uživi u ulogu policajca i da se zalaže za mere lišavanja slobode pod bilo kojim okolnostima. Izgovori da je policijski čas neophodan da bi se sprečile „kovid žurke“ su neprimereni, jer zbog šačice neodgovornih građana i mnogo neodgovornih političara, tajkuna i sveštenika, zahteva se da ispaštaju građani, od kojih, siguran sam, velika većina poštuje individualne mere.

* Kada kažete da bi policijski čas bio poraz medicinskog dela Kriznog štaba, da li to znači da smatrate da zemlje koje su imale ili još uvek imaju ovu meru zapravo pogrešile?

– U principu smatram da je policijski čas uvek odraz nesposobnosti države da se druge mere uspešno sprovedu ili odsustva volje za rigoroznijim merama prema privredi, što se kompenzuje merama prema građanima. Teško je generalizovati jer se policijski čas uglavnom odnosio na noćne sate, uz mogućnost fizičke aktivnosti napolju, a ne potpuni pritvor za građane.

* Da li to znači da bi policijski čas koji bi podrazumevao ograničenje kretanja tokom noći bio po vama ispravna i delotvorna mera?

– Podsetio bih da se za uskraćivanje prava i sloboda građana može pronaći opravdanje samo onda kada su sve druge mere iscrpljene i pokazale su se nedelotvorne. I tada, mere prema stanovništvu moraju biti minimalno rigorozne i sa minimalnim trajanjem kako bi se postigli rezultati. Niti u Srbiji, niti u drugim zemljama koje su uvele policijski čas to nije bio slučaj – mnoge restriktivne mere, prvenstveno prema privredi, nisu sprovedene. U uslovima kada rade fabrike, preduzeća i škole, kada su kafići, restorani i različiti neesencijalni objekti otvoreni, javni saobraćaj normalno funkcioniše, dešavaju se masovna, od vlasti organizovana okupljanja, a spomenuti privilegovani građani ne poštuju mere, spominjanje policijskog časa kao mogućnosti je zaista neprimereno.

I kada bi se sve mere iscrpele i pokazale se nedelotvorne, pa ograničenje kretanja ostalo kao jedina mera, ono bi se moglo sprovoditi na najmanje rigorozan način, recimo ograničenje kretanja na krug od dva-tri kilometra od mesta prebivališta, osim kada postoji realna potreba (npr. odlazak kod lekara, obilazak roditelja…).

* Prema podacima RZS višak smrtnosti u aprilu, u vreme vanrednog stanja, u Srbiji je bio šest odsto u odnosu na četvorogodišnji prosek, a tokom meseci kada su na snazi bile blaže mere, neuporedivo veći. Da li ovo znači da mere koje bile primenjene tokom vanrednog stanja spasavaju ljudske živote?

– Poređenje podataka o višku smrtnosti u kratkim vremenskim intervalima između zemalja treba uzimati s rezervom. Tokom aprila u svega deset zemalja EU/EEA višak smrtnosti je bio viši od deset odsto, a u 15 zemalja je bio niži od šest odsto iako u većini njih vojska nije patrolirala ulicama i građani su se relativno slobodno kretali. U neke zemlje Evrope pandemija je stigla ranije, a na posebnom udaru od početka su se našli domovi za stare i ovi razlozi su te zemlje (Španija, Italija, Belgija, Holandija…) stavili u nepovoljniji položaj.

Zemlje centralne i jugoistočne Evrope suočile su se sa glavnim udarom pandemije tokom leta i jeseni. Treba imati u vidu i da se indirektne posledice pandemije (npr. na hronične bolesnike, odsustvo prevencije) uočavaju tek mesecima kasnije. Stoga bi bilo svrsishodnije posmatrati višak smrtnosti tokom čitavog perioda pandemije, kao i u posebnim uzrasnim grupama (npr. gde je više umiralo mlađe stanovništvo) i populacionim grupama (recimo smrtnost među zdravstvenim radnicima, štićenicima i zaposlenima u domovima za stare, hospitalizovanim nekovid bolesnicima…).

Nema sumnje da su mere primenjene tokom vanrednog stanja u Srbiji sačuvale određeni broj života. Ali, verujem da je to rezultat pre pravovremenosti mera (i srećne okolnosti da je pandemija prvo zahvatila neke druge zemlje) nego njihovog intenziteta, odnosno da su, sa stručnog stanovišta gledano, one mogle i morale biti manje rigorozne. No, ne zaboravimo da tako rigorozne mere nisu uvedene zbog njihove stručne opravdanosti, već zbog činjenice da je pandemija dočekana nespremno, sa minimalnim kapacitetima za testiranje i nedovoljnom količinom zaštitne opreme i kadra i eventualno sa ograničenim mogućnostima za lečenje.

* Koje bi to radikalnije mere od postojećih trenutno bile odgovarajuće?

– Spomenuto zatvaranje svih privrednih i društvenih subjekata osim onih esencijalnih, uz podsticanje građana da što više vremena provode napolju fizički aktivni, a ne u kućnom pritvoru, uz insistiranje na poštovanju mera od spomenutih velikodostojnika i njihovo kažnjavanje ukoliko te mere krše, te drastična kaznena politika za vlasnike stanova i objekata u kojima se organizuju žurke, ali i bilo koja druga okupljanja, mogli bi da imaju efekta, samo ukoliko političko-tajkunsko-crkvene vlasti to demonstriraju na sopstvenom primeru i to uvek i bez izuzetka. Ovome bi trebalo dodati i potrebu za mnogo masovnijim testiranjem i praćenjem kontakata. Dok god procenat pozitivnih rezultata kovid testova ne padne ispod pet odsto, mere bi trebale da su na snazi, a tek onda da se popuštaju i to postepeno. Nažalost, vlast uporno ćuti na zahteve za solidarnošću najbogatijih i verskih zajednica sa onima koji su pogođeni pandemijom.

* Kako vidite to što se nakon predloga medicinskog dela svaki put čeka odluka političara, odnosno vlasti?

– Takozvani „medicinski deo“ Kriznog štaba čine prvenstveno državni, partijski i vojni funkcioneri i, nažalost, očigledno je da, uprkos dobrim namerama, u svom odlučivanju nisu nezavisni i svoje stavove ne zasnivaju isključivo na stručnim argumentima. Faustovski sindrom, uz povremene napade griže savesti i pokušaja opravdanja da pokušavaju da izvuku makar nešto u datim okolnostima, ili, s druge strane, „zavet ćutanja“ prema javnosti, već odavno ugrožavaju njihov integritet. Tako da je odlučivanje po „hijerarhiji“ u datim okolnostima razumljivo, ali neprimereno.

Mora se znati cilj

„Neophodno je istaći da bilo koja mera ima smisla samo onda kada je praćena jasnim i kvantifikovanim ciljem – šta se takvom merom želi postići, da bismo znali da li je ona delotvorna ili ne. Šta se želelo postići skraćenjem radnog vremena trgovina? Smanjenje stope smrtnosti? Za koliko? U kom vremenskom periodu? Smanjenje broja prijema u bolnicu? Za koliko i kada? Smanjenje procenta pozitivnih rezultata? Bez poznatih kvantifikovanih rezultata svaka mera ostaje na nivou marketinškog i psihološkog efekta, navodi Đurić.

Efekti poništeni u maju i junu

„Efekti vanrednog stanja u potpunosti su poništeni potpunom relaksacijom mera u maju i junu, a zbog pogubnog efekta na mentalno zdravlje stanovništva, uvođenje drugih i manje rigoroznih mera, postalo je krajnje problematično. Efekti lišavanja slobode građana, posebno najstarijih, tokom dva meseca, na njihovo opšte zdravstveno i mentalno zdravlje svakako su bili pogubni i pitanje je da li je zbog toga indirektno više života izgubljeno nego što je spaseno.“

close
Predrag Đurić: Policijski čas je uvek odraz nesposobnosti države 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.