Roditeljstvo u Srbiji: Šta će biti kada postanemo deo EU?

Njen cilj je da olakša porodicama uzimanje odsustva s posla i omogući im pristup fleksibilnim radnim uslovima. Samim tim, ona bi trebalo da „doprinese povećanju stepena zaposlenosti žena i ekonomskoj stabilnosti porodica“. Direktiva uvodi niz zakonodavnih i nezakonodavnih mera, tj. mera javnih politika, osmišljenih tako da modernizuju postojeće okvire EU u ovoj oblasti.

Mere propisane direktivom obuhvataju: uvođenje očinskog odsustva, koje dozvoljava očevima da odsustvuju najmanje 10 radnih dana po rođenju deteta i primaju najmanje istu naknadu kao za vreme bolovanja; pojedinačno pravo na četiri plaćena meseca odsustva sa rada radi nege deteta, od čega se dva meseca ne mogu prenositi između roditelja, a visinu zarade određuju same države članice; uvođenje odsustva negovatelja, što znači da će osobe koje su zaposlene, a koje pružaju ličnu negu ili podršku rođaku imati pravo na pet dana odsustva godišnje; i proširenje prava roditelja dece do osam godina i negovatelja da zatraže fleksibilne radne uslove.

S druge strane, mere javnih politika koje treba da pomognu državama članicama da postignu zajedničke ciljeve podrazumevaju: podsticanje upotrebe evropskih fondova za poboljšanje pružanja usluga nege; zaštitu roditelja i negovatelja od diskriminacije ili otkaza; i uklanjanje negativnih ekonomskih efekata za osobe koje ostvaruju drugi prihod u domaćinstvu koji se javljaju zbog visokih troškova boravka u vrtićima i predškolskim ustanovama.

Kako se to odražava na Srbiju?

Važno je napomenuti da direktiva postavlja minimalne zahteve kada su u pitanju zakonske mere, što znači da države članice imaju pravo da postavljaju više standarde od onih utvrđenih direktivom.

Ovo je veoma značajno za nas budući da Srbija veoma velikodušno propisuje plaćena odsustva za majke (po 12 meseci za prvo i drugo dete, i po 24 za treće i četvrto dete).

Takođe, naš Zakon o radu već prepoznaje mogućnost da otac deteta odsustvuje sa rada , kako za potrebe nege, tako i u izuzetnim slučajevima propisanim zakonom. Dakle, usklađivanje sa pravom EU, bilo da se dešava u pretpristupnoj fazi ili u momentu članstva, neće ni na koji način smanjiti beneficije koje imaju za cilj podršku rađanju, već će se pre svega odnositi na obavezno očinsko odsustvo, negovatelje, kao i na rad sa nepunim radnim vremenom.

Pozadina priče

Kao što je već pomenuto, i pre 2019. godine EU je donela niz javnih politika i zakonodavnih mera vezanih za ravnotežu između poslovnog i privatnog života.

Devedesetih godina usvojila je dve direktive u oblasti porodičnog odsustva (jednu koja štiti trudne radnice  i drugu o roditeljskom odsustvu  kao i direktivu o nepunom radnom vremenu.

Direktiva o roditeljskom odsustvu je opozvana i zamenjena 2010. godine, kada su obezbeđeni mehanizmi za podsticanje muškaraca na roditeljsko odsustvo.

Međutim, 2017. godine je uveden evropski stub socijalnih prava, tj. niz načela i prava koji imaju za cilj da obezbede pravednije tržište rada i sisteme socijalne zaštite.

Istovremeno, zahtevi nevladinih organizacija i sindikata za poboljšanim i modernizovanim pravnim okvirom u ovoj oblasti postali su sve učestaliji.

Kao odgovor na ove zahteve, Komisija je iste godine objavila predlog nove direktive, nakon čega je ona usvojena i stupila na snagu dve godine kasnije.

Kako to obično biva, predlog Komisije je ublažen tokom međudržavnih pregovora u Savetu EU i krajnji proizvod ne sadrži neke od najambicioznijih odredbi.

Naime, direktiva sadrži odredbu o odsustvu negovatelja (najmanje pet dana odsustva godišnje), ali za razliku od prvobitnog predloga, ne zahteva od država članica da nadoknade zaradu onih koji odsustvuju radi pružanja nege.

Kada je reč o roditeljskom odsustvu, nova direktiva produžava minimalni period roditeljskog odsustva koji se ne može prebaciti sa jednog roditelja na drugog, sa jednog na dva meseca, međutim, Komisija je zahtevala četiri meseca.

Konačno, iako se Direktivom o ravnoteži između poslovnog i privatnog života roditelja i negovatelja proširuje pravo na traženje fleksibilnih radnih uslova na sve zaposlene roditelje sa decom do osam godina, kao i na negovatelje, ovo nije zakonska obaveza koja se mora izvršiti.

Roditelj ili negovatelj ima pravo da zatraži takav aranžman, ali poslodavci nisu dužni da te zahteve uzmu u obzir.

Dakle, iako ova direktiva predstavlja pozitivan pomak u poboljšanju ravnoteže između posla i privatnog života Evropljana i doprinosi postizanju šireg cilja rodne ravnopravnosti promovisanjem učešća žena na tržištu rada, ona samo propisuje minimalne standarde i ostavlja državama članicama značajnu slobodu u njihovom primenjivanju. U slučaju Srbije, to znači da će usvajanje evropskih pravila u ovoj oblasti imati samo dodatne pozitivne efekte.

Autori: Nebojša Lazarević, član Pregovaračkog tima za vođenje pregovora o pristupanju Srbije EU i suosnivač Centra za evropske politike (CEP), i Marija Ćirić, projektna asistentkinja u CEP-u.