Foto: Stefana Savić

Ovu obavezu Srbija je preuzela potpisivanjem Konvencije Saveta Evrope protiv nasilja prema ženama davne 2012. godine.

Iako su još pre dve godine data obećanja da će se uspostaviti nacionalni SOS telefon za žene žrtve nasilja, to ne samo da još nije učinjeno, nego je nejasno i koja je institucija odnosno telo nadležno za to pitanje. Nadležni državni organi imali su tačno dve godine od dana potpisivanja pa do stupanja na snagu ove konvencije da se pripremi za uspostavljanje nacionalnog SOS telefona. Takozvanu Istanbulsku konvenciju Skupština Srbije ratifikovala je u oktobru 2013. godine, a stupila je na snagu 1. avgusta 2014. godine i do danas nije primenjena.

Mreža Žene protiv nasilja, kojom koordinira Autonomni ženski centar, imala je tokom 2015. godine sastanke sa predstavnicima Ministarstva za rad i socijalna pitanja, na kome se razgovaralo o formiranju nacionalnog SOS telefona za žene žrtve nasilja. Mreža je ponudila model za funkcionisanje nacionalne SOS linije po principima rada koje su ženske grupe utvrdile tokom dve i po decenije pružanja direktne podrške ženama koje su preživele muško nasilje. Ministarstvo je izrazilo spremnost da obezbedi besplatnu telefonsku liniju, dostupnu 24 sata sedam dana u nedelji.

Međutim, u Ministarstvu rada nam je prošle sedmice rečeno da su sve obaveze u vezi sa rodnom ravnopravnošću prebačene na Koordinaciono telo za rodnu ravnopravnost (KTRR), čija je predsednica ministarka Zorana Mihajlović.

Koordinaciono telo, međutim, kaže za Danas da ono već duže vreme insistira na uvođenju nacionalne SOS linije, ali je ona operativno u nadležnosti Ministarstva.

– Koordinaciono telo za rodnu ravnopravnost već duže vreme insistira da se nacionalni SOS telefon uvede, zbog čega smo i inicirali da Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja izradi Pravilnik o bližim uslovima i standardima za pružanje usluge SOS telefona za žene i devojke sa iskustvom rodno zasnovanog nasilja, što predstavlja prvi i neophodni korak ka uspostavljanju nacionalnog SOS telefona, kažu u KTRR.

Kako dodaju, za uvođenje nacionalne SOS linije „obezbeđen je i deo sredstava“ kroz projekat „Integrisani odgovor na nasilje nad ženama i devojčicama“, koji KTRR sprovodi u saradnji sa resornim ministarstvima i UN agencijama, ali je njegovo uvođenje operativno u nadležnosti Ministarstva za rad, s obzirom da spada u uslugu socijalne zaštite.

– Od novog ministra očekujemo još bolju saradnju sa Koordinacionim telom za rodnu ravnopravnost, da se konačno uspostavi nacionalna SOS linija, kao i da Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja konačno da saglasnost na predlog Zakona o rodnoj ravnopravnosti, ističu u KTRR.

Aleksandra Nestorov iz Mreže Žene protiv nasilja smatra da se radi o prebacivanju odgovornosti između nadležnih institucija.

– Time se prebacuje lopta s jedne institucije na drugu, a telefoni se gase jer je preko 20 godina volonterskog rada za nama, kaže Nestorov za Danas, pitajući se da li je upravo to krajnji cilj – iscrpiti one koje „galame“ dok se same ne povuku.

Predsednica Odbora za ljudska prava Vranje i jedna od osnivačica regionalnog specijalizovanog SOS telefona za podršku i pomoć ženama sa iskustvom porodično-partnerskog nasilja Suzana Antić Ristić kaže za Danas da su SOS linije posebno neophodne ženama žrtvama nasilja u lokalnim i ruralnim zajednicama, ali da oni funkcionišu po projektima i da su sume novca koje dobijaju od grada apsolutno nedovoljne.

– Naši SOS telefoni rade po projektima, ali nikad nije sigurno da ćemo dobiti sredstva iz lokalnih budžeta. Kad se projekat završi, mi nastavljamo da radimo volonterski, jer ne možeš tek tako da isključiš liniju koja je neophodna ženama žrtvama nasilja – kaže Suzana Ristić. Ona napominje da je oko 80% dežurstva na vranjskom SOS telefonu volonterski rad i da nije bilo tog entuzijazma, volje, kao i različitih međunarodnih donacija, na jugu Srbije ne bi ni postojao SOS servis.

Skoro 13.000 poziva tokom prošle godine

U 2016. godini specijalizovani SOS telefoni 26 ženskih organizacija iz 18 gradova i opština u Srbiji okupljenih u Mrežu Žene protiv nasilja zazvonili su 12.780 puta, a podrška je putem SOS telefona i drugih tipova usluga pružena za 5.085 žena koje su preživele muško nasilje. Mrežu čine i specijalizovani SOS telefoni na romskom i jezicima manjina, kao i linije na kojima žene sa invaliditetom pružaju podršku ženama sa invaliditetom.

Značaj SOS linije

Specifičnost SOS usluge ogleda se u tome što žena, pozivajući SOS telefon, može ostati anonimna, podeliti samo ono što ona smatra da treba, a dobiti psihološku i pravnu podršku, verovanje iskazima o doživljajima i emocijama koje je preživela i sve relevantne informacije u poverljivoj formi, što je posebno važno prilikom prvog poziva u pomoć ili kada je poverenje žene u institucije narušeno. Osnovni principi rada na specijalizovanim SOS telefonima Mreže Žene protiv nasilja jesu: nasilje je društveno i državno pitanje, a ne privatni problem žene; za nasilje je isključivo odgovoran nasilnik, nikada žrtva; svaka građanka i građanin imaju pravo na život bez nasilja; podrška je određena potrebama žena.

Premalo sredstava za lokalne ženske organizacije

Vranjski SOS telefon je ove godine na konkursu od opštine Bujanovac dobio 10.000 dinara za celu 2017. godinu. Opštine Trgovište i Surdulica su na ime podrške ovog specijalizovanog SOS servisa opredelile po sto hiljada dinara za 12 meseci, a prošle godine je do 50.000 dinara stizalo iz Bujanovca i Surdulice. Grad Vranje do danas nije uplatio niti jedan dinar, iako je po konkursu opredelio preko dvesta hiljada dinara do juna.

– Specijalizovan SOS telefon je političko pitanje i naša budućnost zavisi od političke odluke, kako na nivou Republike, tako i u lokalnim zajednicama. Tako je, na primer, jedna „tehnička greška“ pri objavljivanju konkursa grada Vranja za raspodelu novca iz namenskog transfera Republike za razvoj lokalnih socijalnih usluga, SOS telefonu Vranje u ovoj 2017. godini zatvorila vrata, jer u konkursu nisu predviđene usluge iz domena organizacija civilnog društva. Odluka grada Vranja o vrstama lokalnih socijalnih usluga, koja je promenjena krajem prošle godine, takođe ne prepoznaje socijalne usluge iz domena SOS telefona, dok je prošle godine grad Vranje iz namenskih sredstava jednim delom finansirao rad SOS telefona – kaže Suzana Antić Ristić.

Tekst je nastao u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.