Negiranje genocida u Makedonskoj 42 1Foto: Medija centar

Kako je navedeno na promotivnom plakatu, Šešelj je dokazao da „u Srebrenici nije bilo genocida i da pokušaji višestrukog naduvavanja broja i lažiranja identiteta srebreničkih žrtava, kao i prećutkivanje načina na koji je većina njih stradala predstavljaju perfidnu i podmuklu političku konstrukciju bez uporišta u realnosti“.

Za ove potrebe SRS je uredno podnela zahtev za korišćenje prostorija GO Stari grad u kojem je navela datum, termin i svrhu korišćenja.

GO Stari grad je podnosiocu odobrio korišćenje sale.

Nije zgoreg napomenuti da je SRS sastavni deo vladajuće koalicije u Opštini Stari grad.

Negiranje genocida u Makedonskoj 42 2
Foto: Printscreen/ TW FHP

Ispostavilo se da su se 5. februara, pored ljudi zainteresovanih da čuju istinu o genocidu u Srebrenici u verziji Vojislava Šešelja, pojavili još neki ljudi (FHP, ZFD…) zainteresovani da predoče nešto drugačiju verziju istine koja je utemeljena na nekim pravnosnažnim sudskim presudama.

Značajno brojnija prvopomenuta grupa se najpre verbalno sukobila sa ovom drugom grupom ispred svečane sale, a po dolasku Šešelja i njegovoj jasnoj instrukciji da ih izbace napolje, postupilo se po naređenju i oni su uz guranje, udarce, obaranje na pod, pa i nanošenje telesnih povreda dosta brzo uklonjeni iz zgrade opštine Stari grad.

Nekoliko medija je naknadno izvestilo o ovom događaju, Šešelj je u par rečenica relativizovao sve ono što se desilo, a nevladine organizacije su izdale saopštenja. Pravna pitanja su i dalje ostala van svih domašaja iako bi trebalo da budu u prvom planu.

Zakon o javnom okupljanju

Zakon o javnom okupljanju je donet 2016. i njime se uređuju javna okupljanja u Republici Srbiji.

Organizator okupljanja je fizičko ili pravno lice koje, u skladu s odredbama ovoga zakona, poziva na okupljanje, priprema i organizuje okupljanje. Organizator okupljanja je dužan: (1) angažuje redarsku službu i obezbedi održavanje mirnog okupljanja na način da se onemogući izbijanje nasilja i nedolično ponašanje učesnika tokom trajanja okupljanja, kao i prilikom dolaska i odlaska učesnika skupa sa mesta okupljanja; (2) vodi i nadzire okupljanje i organizuje i usmerava rad redara; (3) omogući nesmetan prolazak vozilima hitne pomoći, policije i vatrogasnim vozilima; (4) postupi po naređenjima nadležnog organa; (5) prekine okupljanje ako nastupi neposredna opasnost za bezbednost ljudi i imovine i o tome odmah obavesti policiju.

Između ostalog, zakonom je propisano i to da će se novčanom kaznom u iznosu od 70.000 do 120.000 dinara kazniti za prekršaj fizičko lice kao organizator, ako ne angažuje redarsku službu ili ne obezbedi red tokom održavanja okupljanja, kao i prilikom dolaska i odlaska učesnika sa mesta okupljanja; vodi i ne nadzire okupljanje; prekine okupljanje kada nastupi neposredna opasnost za bezbednost ljudi i imovine i o tome ne obavesti policiju.

SRS u prekršaju

Citirane odredbe Zakona o javnom okupljanju (ZJO) jasno ukazuju da je organizator tribine (SRS) bio u obavezi da angažuje redarsku službu i obezbedi održavanje mirnog okupljanja na način da se onemogući izbijanje nasilja i nedolično ponašanje učesnika tokom trajanja okupljanja, kao i prilikom dolaska i odlaska učesnika skupa sa mesta okupljanja.

Organizator očigledno nije ispunio zakonsku obavezu zbog čega je izvršio prekršaj tako da su se stekli uslovi da, osim neposredno oštećenih, prekršajni postupak inicira policija ili tužilaštvo.

Osim toga, ZJO kaže da okupljanje nije dozvoljeno kada nastupi opasnost od nasilja, uništavanja imovine ili drugih oblika narušavanja javnog reda u većem obimu, kao i da je organizator dužan da prekine okupljanje ako nastupi neposredna opasnost za bezbednost ljudi i imovine i o tome odmah obavesti policiju.

Organizator nije ispunio ni ovu obavezu.

Štaviše, umesto da su prekinuli okupljanje i pozvali policiju u trenutku kada je postalo očigledno da postoji opasnost od nasilja, organizatori su odlučili da uzmu stvar u svoje ruke, preuzmu ovlašćenja koja ima isključivo policija i da fizički izbace nekolicinu ljudi koji su došli na tribinu. U tom smislu SRS je i ovde u prekršaju.

Pravo na miran protest

S druge strane, aktivisti iz organizacija koji su se pojavili na ovoj tribini su imali apsolutno sva prava da joj prisustvuju, jave se za reč, debatuju, izraze miran protest, pa čak i da je prekinu kako bi skrenuli pažnju na činjenicu poricanja genocida, promocije ratnih zločina i davanja javnog prostora licima koja su za ratne zločine pravnosnažno osuđena.

Na ovu okolnost se izjašnjavao ne samo Evropski sud za ljudska prava već i Ustavni sud u odluci Už – 5436/2010 od 11. decembra 2013. godine kada je navedeno: „… pojam ‘miran protest’ mora se tumačiti tako da uključi i ponašanje koje može na određen način smetati osobama koje se protive idejama ili tvrdnjama koje se na mirnom okupljanju iznose, pa čak i ponašanje koje privremeno koči, usporava ili sprečava aktivnosti drugih, onih koji ne učestvuju u okupljanju“.

Modus operandi

Podsećanja radi, pre oko tri godine slično se desilo aktivistima Inicijative mladih za ljudska prava (YIHR) u Beški kada je SNS organizovala tribinu na kojoj je, između ostalih, gostovao i Veselin Šljivančanin, još jedan od pravnosnažno osuđenih za ratne zločine.

Aktivisti su tog 17. januara 2017. došli u Bešku kako bi izrazili miran protest i „zaustavili veličanje ratnih zločinaca i negiranje zločina u javnom prostoru, posebno u organizaciji vladajuće stranke“.

Scenario je bio identičan – umesto da organizatori omoguće aktivistima da izraze svoj protest, prekinu okupljanje i pozovu policiju kada je već postalo očigledno da će doći do eskalacije nasilja nad njima, odlučili su se da sami reše stvar.

U oba ova slučaja postoji nekoliko vezivnih tačaka – promocija osuđenih ratnih zločinaca, negiranje zločina u javnom prostoru, izostanak sankcija za organizatore javnog okupljanja zbog niza prekršaja koje su učinili i fizički napad na aktiviste organizacija koji žele da izraze miran protest.

Na kraju, prekršajno odgovaraju aktivisti uprkos tome što za njihovu odgovornost ne postoji nikakav osnov.

Ova dva slučaja su značajna i još po nečemu. Očigledno je da postoji sistemsko nefunkcionisanje državnog aparata kada se otvori pitanje suočavanja sa prošlošću, odgovornosti za ratne zločine i njihovog negiranja

Gornji Srebrenik

Za razliku od srebreničkog Starog grada i herojskog otpora koji je pružao, beogradski Stari grad se odlučio za nešto drugačiju taktiku.

Umesto da pruži otpor negiranju genocida i stane u zaštitu pravnosnažnih sudskih presuda, odabrana je politika negiranja i relativizacije ratnih zločina, podrška onima koji su za njih osuđeni, uz istovremeno jasno stavljanje do znanja kako će proći svi koji odluče da se takvoj promociji suprotstave.

U međuvremenu, Srebrenica ostaje mesto u kojem je ne samo zabeležen herojski otpor koji je pružan tokom srednjeg veka već i mesto u kojem je prvi put nakon Drugog svetskog rata, u julu 1995. godine, izvršen genocid.

Autor je advokat. Ceo tekst možete pročitati na mihailolawblog.wordpress.com