Foto: Mirko Medenica

Prošlost je važan činilac u formiranju konteksta, ona u velikoj meri determiniše sadašnjost, odnosno utiče na vrednosni okvir za procenu postupaka u sadašnjosti. Istovetne reči ili dela, u zavisnosti od istorijskog konteksta mogu biti ispravne, pravedne ili pogrešne, sramne.

Naselje 13. maj se nalazi na putu ka Batajnici. Sa Zelenog venca, autobusom 706, stiže se za 25-30 minuta, brže nego do Mirijeva, Žarkova ili blokova. Tamo se nalazi baza Specijalne antiterorističke jedinice MUP-a Srbije. U njoj su u aprilu i maju 1999. godine, u osam masovnih grobnica, skriveni posmrtni ostaci 744 albanska civila, koje su ubili pripadnici Vojske Jugoslavije i srpske policije na Kosovu. Ovo mesto je ishodište plana srpskih vlasti na čelu sa Slobodanom Miloševićem, da se trajno promeni demografska slika Kosova, plana koji je za posledicu imao proterivanje, po podacima UNHCR-a više od 800.000 osoba, masovno uništavanje i pljačku imovine, ubistvo skoro 7.000 albanskih civila, od kojih je 744 završilo u masovnim grobnicama u predgrađu Beograda.

O masovnim grobnicama u naselju 13. maj se skoro sve zna. Najveći deo činjenica smo dobili od samih učesnika akcije uklanjanja leševa. Oni su detaljno govorili o ovim događajima, u izjavama datim Radnoj grupi MUP-a Srbije, koja je svoj izveštaj objavila 2001. godine, a takođe i u svedočenjima pred MKSJ.

Tako nam radnici komunalnih i građevinskih preduzeća sa Kosova govore o pokopavanju i naknadnom iskopavanju žrtava, vozači MUP-a Srbije o tome kako su vozili kamione sa leševima, pripadnici MUP-a kako su tela ponovo pokopavali u bazi SAJ-a, ali govore i tadašnji najviši rukovodioci MUP-a o tome ko je i kako naredio i organizovao celokupnu akciju.

Radomir Marković nam otkriva kada se i gde rodila ideja, bio je to sastanak u Belom dvoru krajem marta 1999. godine, na kojem je bio prisutan kompletan državni vrh, na čelu sa Slobodanom Miloševićem. Suštinu ovog plana je na jednom od sastanaka objasnio sam Milošević, a njegove reči je uredno u svoju svesku pribeležio tadašnji zamenik ministra policije Obrad Stevanović: „Nema leša, nema zločina“.

Dragan Ilić, Petar Zeković, Goran Radosavljević Guri, Obrad Stevanović, Vladimir Aleksić, Slobodan Borisavljević, Bogdan Lipovac, Dragan Bašanović su neka od lica koja se u navedenim dokumentima i svedočenjima navode kao organizatori i izvršioci akcije prikrivanja zločina. Do danas niko od njih nije procesuiran, a deo njih još uvek obavlja javne funkcije.

Da bi stvari bile jasnije, zamislimo da neko ubije troje dece, zatim njihova tela tajno zakopa, nakon par dana ih bagerom iskopa, a onda preveze 300 kilometara dalje da bi ih ponovo zakopao, da ih se nikada ne nađe. Ovo se pre 20 godina desilo Redonu (2 godine), Granitu (3 godine) i Gencu (4 godine) Beriši iz Suve Reke. Gore navedena lica imaju svoju ulogu u tome i nikada nisu pozvana na odgovornost.

Ovaj tekst je mali doprinos kosovskom kontekstu, kontekstu u kojem trenutno preovlađujući javni narativ u Srbiji, podbacuje na pitanjima poštenja, pravde i osnovne ljudskosti.

Mirko Medenica, pravnik i saradnik Centra za primenjenu istoriju*

*Centar za primenjenu istoriju organizuje javne časove o zločinima nad civilima na Kosovu 1999. godine i javna vođenja do naselja 13. maj u Batajnici, gde su se, u okviru baze SAJ MUP RS, nalazile masovne grobnice ubijenih albanskih civila sa Kosova

Povezani tekstovi