Prošlost nas neće izlečiti 1Foto: Privatna arhiva

U svojoj nedavno objavljenoj knizi  „Prošlost nas ne može izlečiti: Opasnosti mandata sećanja u ime ljudskih prava“, Lea David preispituje ova načela i otkriva kako je ideja „ispravne“ memorijalizacije postala imperativ na globalnom nivou. Na primerima Zapadnog Balkana i Izraela i Palestine, David pokazuje da su dugoročni rezultati ovih napora suprotni od očekivanih i da dolazi do jačanja podela i novih oblika društvenih nejednakosti umesto očekivanog prihvatanja vrednosti ljudskih prava u širem društvu. „Moj osnovni motiv za ovo istraživanje je bio da saznam da li agenda sećanja i ljudskih prava zapravo doprinosi većem poštovanju ljudskih prava i, na žalost, moj odgovor je ne“, kaže David u našem razgovoru i dodaje da „suočavanje sa prošlošću, dužnost da pamtimo masovna kršenja ljudskih prava i umeštanje fokusa na žrtve kršenja ljudskih prava iz niza razloga ne garantuje veće poštovanje ljudskih prava“.

Kako su načela suočavanja sa prošlošću, dužnosti sećanja i pravde za žrtve postala temelji politika sećanja promovisanih u ime ljudskih prava, koje David naziva moralnim sećanjem (moral remembrance)?

Moralno sećanje, kao oličenje agende sećanja ljudskih prava, se poziva na tvrdnju da, objašnjava David, „ukoliko društvo „na pravi način“ uspe da se suoči sa problematičnom prošlošću i masovnim kršenjem ljudskih prava, društvo će se „izlečiti“ i time sagraditi jaču demokratiju i uspostaviti vladavinu ljudskih prava. Međutim, društva nisu pojednici i implementacija psihološkog žargona i medicinskih dijagnoza šteti našem poimanju šta se dešava kada se određeni principi sećanja primene na stvarne političke i istorijske kontekste. U ovoj knjizi se upravo bavim tim pitanjem – da li agenda „moralnog sećanja“ doprinosi utemeljenju ljudskih prava? Da li ljudi, nakon što prihvate osnove „moralnog sećanja“, sami postaju pobornici ljudskih prava? Moj odgovor je NE“.

„Moralno sećanje“ se odnosi na sociološko-istorijski fenomen koji se razvio osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Kako David dalje navodi, „naravno, za agendu memorijalizacije ljudskih prava, najvažniji dokument je Deklaracija ljudskih prava iz 1948. godine, ali sve do osamdesetih godina, sećanje je tretirano tek na marginama diskursa o ljudskim pravima“.

Tri načela „moralnog sećanja“: suočavanje s prošlošću, dužnost na sećanje i focus na žrtve, posledica su veoma različitih istorijskih procesa.

Princip suočavanja sa prošlošću postao je temelj moralnog sećanja, tj. agende sećanja ljudskih prava nakon svađe (rasprave) istoričara u Nemačkoj osamdesetih godina. „Svađa istoričara“ o zločinima nacionalsocijalizma i mogućnosti njihovog poređenja sa zločinima komunizma ne da je  samo uspostavlila anti-totalitarnu paradigmu i sećanje na Holokaust kao okosnicu politike sećanja Evropske Unije, već je i oblikovala načelo suočavanja sa prošlošću. Ova javna diskusija se odnosila i na pitanja moralne odgovornosti, prevazilaženja i suočavanja sa nasilnom prošlošću i imala je veoma širok odjek i uticaj na aktiviste ljudskih prava, posebno u Južnoj Americi. Načelo suočavanja sa prošlošću je dalje je dalo ton okvirima tranzicione pravde, posebno tokom serije konferencija krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina u SAD-u, Austriji i Južnoafričkoj Republici koje su okupile veliki broj aktivista i promotera ljudskih prava, politikologa i političkih zvaničnika. Od devedesetih godina, suočavanje sa prošlošću uspostavlja se imperativ za tranzicijska društva na njihovom putu ka demokratiji.

Drugi princip, ideja dužnosti pamćenja, postulira da odavanje časti sećanju na žrtve služi kao osiguranje da se zločini neće ponoviti. Iako u praksi ne postoje dokazi da je ova kauzalna pretpostavka tačna, dužnost sećanja postaje jedan od glavnih obrazaca mehanizama moralnog sećanja i tranzicione pravde. Kako David objašnjava, gest nemačkog kancelara Vili Branta u Varšavi 1970. godine, kada je kleknuo ispred spomenika žrtvama nacizma, propraćen je na globalnom nivou „i ubrzo je obrazac izvinjenja političkih ličnosti u ime naroda za počinjena nedela postao praktično nezaobilazan stepenik ka normalizaciji odnosa zaraćenih snaga“.

Treći stožer moralnog sećanja je postavljanje žrtava masovnog kršenja ljudskih prava u prvi plan memorijalizacije. Ovaj fokus na žrtve se razvio tek tokom devedesetih godina, uz ključnu ulogu nevladinih organizacija poput REDRESS koja se bavi žrtvama torture i koja je uspela da kategoriju žrtve smesti u pravne okvire, u kojima je pre toga bila nevidljiva.

Kako David sumira u našem razgovoru: „Ova tri načela moralnog sećanja su zapravo omogućila standardizaciju sećanja nakon masovnog kršenja ljudskih prava. Drugim rečima, danas postoji obrazac ili „ispravan način“ sećanja koji bi trebalo da garantuje implementaciju ljudskih prava, a time i jačanje demokratije. To je, na žalost, daleko od stvarnosti i predstavlja više želju nego stvarnost“.

Ideali moralnog sećanja su naravno ispravni ideali. Međutim, Leu David je interesovalo pitanje da li takva ideologija ima za rezultat da ljudi zaista postanu i pobornici ljudskih prava. „Rezultati istrazivanja pokazuju da takvi projekti suočavanja sa prošlošću ne dovode do usvajanja ideologije ljudskih prava, već naprotiv, iz niza razloga koje detaljno objašnjavam u knjizi, rezultiraju jačanjem nacionalizma i novim društvenim nejednakostima“, pojašnjava David.

Zbog čega agenda moralnog sećanja i „pravilne“ memorijalizacije ne rezultira u vrednostima ljudskih prava kod ljudi u postkonfliktnim društvima?

Za razumevanje ovog pitanja važno je prvo shvatiti pojam ljudskih prava kao ideologiju – nasuprot činjenici da se ljudska prava često (i netačno) percipiraju kao apolitična, univerzalna i moralna. „Velika je zabluda da su ljudska prava apolitična“, kaže David i nastavlja, „zapravo, svaka borba za ljudska prava je apriori politična i podrazumeva različite oblike transakcija“. Ljudska prava, kao i svaka ideologija, teže homogenizaciji vizije sveta kakav on treba da bude i monopolu ideoloških obrazaca. To ne znači da David u svom radu odbacuje ljudska prava kao ideal, ona ne negira da su ljudska prava imala pozitivne efekte za mnoge na svetu, već kritički ispituje neželjene rezultate koji se uglavnom ignorišu.

Ideologija ljudskih prava ima najveću snagu na nadnacionalnom nivou, ističe David. Međutim, ona je uvek filtrirana kroz potrebe države i kroz nacionalizam i svaka država će absorbovati ideologiju ljudskih prava samo toliko koliko odgovara njenim interesima. David u našem razgovoru navodi primere Švedske i Danske devedesetih godina, „koje su u velikoj meri usvojile principe ljudskih prava ali nikako ne treba zaboraviti da je to čak i tada bilo u svrhu promocije njihovog liberalnog nacionalizma“.

Zašto su napori moralnog sećanja i „pravilne“ memorijalizacije neuspešni?

Prvo, kako David navodi, ideologija ljudskih prava se uvek filtrira kroz institucije nacionalne države i „ono što nakon filtriranja ostaje od ljudskih prava je instrumentalizovana verzija koja ima za vrhu jačanje nacionalizma“.

Drugo, možemo da pogledamo projekte nevladinih organizacija koje promovišu moralno sećanje, one koji su manje filtrirani državnim institucijama, gde se David posebno fokusira na projekte koji okupljaju mlade iz različitih etničkih zajednica da razgovaraju o prošlosti i ratu. Kako ona primećuje, gotovo svi mladi kažu da su ti projekti neprocenjivo vredni i iskustvo koje menja život, ali „ono što je nuspojava tih projekata je da ti mladi zapravo internalizuju vrednost pripadanja etničkoj grupi jer su gurnuti da nedela i zločine koje su počinili pripadnici njihovih etničkih zajednica prime kao sopstveno breme“. Dakle, zaključuje David, „ono što se kristalizuje kao ključno je etnička pripadnost iako ti projekti propagiraju univerzalna ljudska prava“ i dolazi do jačanja nacionalnog identiteta i internalizovanja uloge dodeljene po etničkom ključu. Kako David navodi, zapravo najefikasniji način zbližavanja je upravo onaj koji se dešava u pozadini ovih projekata kada ne postoji opterećenje dodeljenih uloga po etničkom ključu gde se jednostavno igra fudbal, peva oko logorske vrate i pričaju vicevi, bez strukture i bez vaspitača ili organizatora ovih projekata i susreta.

Moralno sećanje osnažuje nacionalne i etničke kategorije. Kako David objašnjava u knjizi: „Ako se od Srba, ili Nemaca, ili Hutu traži da prate norme postavljenje moralnim sećanjem kroz javno izvinjenje, ovo zapravo homogenizuje ljude sa različitim političkim pogledima i iz različitih klasa i pozadina u jednu kategoriju pripadanja određenoj naciji ili etničkoj ili verskoj grupi. Stoga, nasuprot težnjama, mandat sećanja u ime ljudskih prava zapravo ponovo uspostavlja granice umesto da ih ruši“. David takođe konstatuje da politike „moralnog sećanja“ kreiraju nove društvene nejednakosti.

Naravno, Lea David smatra da se sva tri principa moralnog sećanja – suočavanje s prošlošću, dužnost da se pamte zločini i fokusiranje na žrtve – oslanjaju na moralna načela koja su svakako dobrodošla. Međutim, njihova vrednost ne samo da je manja od očekivane, već se nuspojave tih procesa retko ispituju kritički. Zbog toga knjiga Lee David predstavlja značajan doprinos razumevanju napora koji se zasnivaju na uverenju da će nas prošlost izlečiti i otvara oči o njihovim neželjenim posledicama. Ona bi mogla da bude i poziv i povod za diskusiju i potragu za alternativama.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.