… ili, što se kaže, kuća se gradi na dobrim temeljima, kaže za Danas Kada Hotić iz Udruženja „Majke enklava Srebrenice i Žepa“, koja je u genocidu u Srebrenici izgubila sina, muža i dva brata.

Kako dodaje, političari u Srbiji su zauzeli pogrešan stav negiranjem onoga što se desilo tokom ratova iz devedesetih, kao i izmišljanjem krivce one druge strane. Na naše pitanje da li će na ovim prostorima ikada doći do pomirenja, Kada Hotić kaže da je potrebno da političari promene svoje stavove, kao i da starije generacije „odumru, jer truju mlade generacije“. Prema njenim rečima, na ovim prostorima nema mudrih ljudi.

– Na ovim prostorima je neizvjesna situacija, šteta što mladi odrastaju u ovom vremenu, što se truju… Ja imam troje unučadi i volela bih da oni jednog dana požele da se druže sa ljudima iz Srbije i da budu prijatelji. Meni su NJemci ubili oca, ali su priznali zločine i ja s njima mogu biti prijatelj, ukazuje naša sagovornica.

Kada Hotić je posetila Beograd 28. marta kako bi prisustvovala nastavku suđenja za zločin u selu Kravice u kojem joj je ubijen brat Mustafa. Međutim, pred Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu tog dana nije održan glavni pretres u predmetu „Srebrenica – Kravice“, jer se osumnjičeni Nedeljko Milidragović nije pojavio u sudnici, kao ni zaštićeni svedok pod pseudonimom „301“. Glavni pretres je odložen za 23. i 24. maj.

– Ozbiljnost Specijalnog suda Srbije je takva da oni u stvari sebe omalovažavaju, da ne kažem minimiziraju. Uvek neka čudna sitnica dovede do toga da se ne održi suđenje za zločin u Kravicama. Oni će ovako izgleda u nedogled, što stvarno nema smisla, ukazuje Kada. Inače, pre nego što je ušla u Specijalni sud, Kada je po ko zna koji put doživela neprijatnost od pristalica Srpske radikalne stranke i Vojislava Šešelja. Jedan od pristalica radikala pljunuo je u njenom pravcu.

Nedeljko Milidragović i još sedmorica optuženih (Aleksa Golijanin, Milivoje Batinica, Dragomir Parović, Aleksandar Dačević, Boro Miletić, Jovan Petrović i Vidoslav Vasić), terete se da su, kao pripadnici Centra za obuku „Jahorina“ Specijalne brigade policije MUP Republike Srpske, 14. jula 1995. unutar, ispred i u neposrednoj okolini hangara zemljoradničke zadruge u selu Kravice (Bratunac, BiH) izvršili ubistvo najmanje 1.313 bošnjačkih civila.

„I dođe čovjek i samo joj zgnječi onu bebu“

Kada Hotić je živela u Srebrenici sa suprugom Senadom i sinom Samirom. Obojica su ubijena u periodu od 11. do 17. jula 1995.

„U Srebrenici sam živjela sa svojim mužem, sinom, ćerkom. Tu su mi bila i dvojica braće, deveri… Međutim, rat nas zateče… Nismo uspjeli otići iz Srebrenice, kao i mnogi što nisu. I prvi doživljaj napada, artiljerijskog napada na Srebrenicu; pobjegla sam sa grupom ljudi u šumu. To je bio april… Srebrenica je gorila. Jedanaest dana sam u šumi bila. Bilo je 56 muškaraca, žena i djece… I kad je Srebrenica zapaljena, vratimo se u tu izgorjelu Srebrenicu, da bi nastavili nekako živjeti. Međutim, granatirani smo non-stop s brda. Za kratko vrijeme hrane nestalo… Ali sve bi se to pritrpilo, sva ta muka, ja bih to s ponosom pričala kako smo uspjeli da preživimo… Međutim, taj 11. juli kad je bio završetak naše sudbine, kad sam se ponadala, još sam se radovala, živi smo, i moj Samir je živ, i moj Senad, moj muž je živ. I moja braća su živa. Jedni su otišli šumom. Jedni su u Potočarima. Dođe Mladić sa onom grupom. Odvedoše mog brata Ekrema u onu nekakvu bijelu kuću što se sad pominje. Nema mog Ekrema. Moj jedan brat otišao preko šume i moj sin i djever. Nisu uspjeli proći… Moj muž krenuo sa mnom u autobus, međutim, staviše mu pušku za vrat, ode u stranu, kad ja pogledah, tamo je grupa ljudi, stoje, ne umijem reći ni što, ni kako… Ta dva dana što sam bila u tim Potočarima s tim narodom, a dragi bože, kakve patnje. Porađa se žena blizu mene, u grupi, u masi. I dođe čovjek i samo joj zgnječi onu bebu, dijete ni vrisnulo nije, ni javilo se. Nije mu ni ime zapisano. Nije među nestalim, nije među rođenim, a bilo je… Samo jedna curica vrišti, kažu da je iz Šušnjara. Mati joj viče, valjda je mati „Pustite je, njoj je samo devet godina“. Od usta do usta, nema možda deset metara do mene, silovali dijete. Vrištalo dijete, vrištalo dok mu nije nestalo daha. Prestade. Gužva je. Mi svi čekamo da se proguramo tamo… Trebam u WC negdje. U nekakav kukuruz ja pređoh. Tri tijela tamo jedno preko drugog bez glava. Tamo iza nekakve kuće, opet ima kuća na domak tu, devet tijela potrbuške, bez glava. Ja se vratila. Nije mi ni trebao WC. Muža mi odvojiše. Ja sam bila prazna. Nemam više ni straha, ni želje, ni volje. Kasnije kad sam prešla i nastavila tražiti, sve bolnice, sve sam pretražila, kažu mi „Samir ti je ranjen“. Sve sam obišla, tražila, nema moga Samira nigdje. Mjesec, dva čekala… Nije nikad došao..“

Preuzeto sa recom.link