Ono što je Nikola Tesla voleo. Put, koji vodi ka Gospiću, puteljci do crkve, obližnjih kuća i školi. Gde su braća i sestre, Mara, Milutin, Nikola ili Dane Tesla išli kod svojih rođaka ili prijatelja u selu Smiljan. Danas u selu više nema njihovih potomaka, u grobnicama je zbog ustaškog pogroma skončalo, kako knjige svedoče, 119 članova porodice Tesla. Velikan nauke, tada već upisan u knjige državljana Sjedinjenih Američkih Država imao je intenzivnu prepisku sa mnogima u Zagrebu i Beogradu, nastojeći da se zlo zaustavi, ali nije uspeo. Tokom rata devedesetih i ono malo Srba iz Smiljana kao je netragom nestalo. Selo u kojem su bili nekada u svojoj domovini, sada je samo žalostan trag neuspelog koncepta civilizacijskog rešavanje pitanja odnosa Srba i Hrvata na Balkanu. A životopis Nikole Tesle je takav kakav je.

Rođen je u porodici sveštenika Srpske pravoslavne crkve 10. jula 1856. u tom Smiljanu. Tada je to bila Vojna krajina Austrije, zatim Jugoslavija te danas Republika Hrvatska. Otac Milutin i majka Georgina, poznatija kao Đuka, imali su sina Danu i kćerke Angelinu i Milku, starije od Nikole, te Maricu, najmlađu.

Za Nijagarine vodopade Nikola je čuo u pripremnoj osnovnoj školi u Gospiću (bio je u njoj od 1866. do 1870), kada je napisao: „Bio sam očaran opisom Nijagarinih vodopada koji sam pažljivo pročitao – a u mašti sam zamislio veliki točak koji pokreću ovi slapovi. Rekao sam ujaku da ću otići u Ameriku i tamo ostvariti svoj projekat. Trideset godina kasnije video sam kako se moje ideje ostvaruju na Nijagari i divio se nedokučivoj tajni uma.“

Po Teslinoj zamisli i tehničkim unapređenjima prva elektrana izgrađena je oko 2,5 kilometara uzvodno od Nijagarinog vodopada, a u avgusta 1895. ta je „fabrika struje“ isporučila prvu električnu energiju. Vestinghausova kompanija angažovana je na implementaciji sistema prenosa, zasnovanog na Teslinim idejama sistema naizmeničnih struja, a povezan je dalekovod do grada Bafala, na razdaljini od 35 kilometara. Transformatori su bili snage oko jedan megavat, a napon na dalekovodima je iznosio jedanaest hiljada volti.

Mnogo je voda proteklo Nijagarinim vodopadima i ličkim rečicama, a Teslin stari dom je tokom rata uništen. Njegova rodna kuća u Smiljanu tek je 10. jula 2006. otvorena u okviru tako nazvanog Teslinog memorijalnog centra, a narednog dana, 11. jula te 2006, tamo gde se beli lički put deli ka centru sela ili Gospiću postavljen je spomenik Nikoli Tesli, rad Mile Blaževića, profesora na vajarstvu Akademije likovnih umetnosti u Zagrebu.

Memorijalni centar je zapravo parohijska kuća pored Crkve sveti Petar i Pavle. Čujem kustoskinju kako grupi đaka, srednjoškolaca, poluuplašenim da neće biti kakvog propitivanja iz matematike ili fizike, objašnjava: „Tamo je pravoslavna crkva u kojoj je službovao Nikolin otac…“

A unutra je sve digitalno, elektronski, godine, činjenice… Moderno i pregledno. Tesla je smatrao da majci mora da zahvali za izumiteljski dar, „ali i vežbama koje mu je otac zadavao. Bili su to svakodnevni zadaci, na primer da pogađa tuđe misli, da otkriva nedostatke nekog oblika ili izraza, da ponavlja dugačke rečenice ili da računa napamet. Nesumnjivo je da su te svakodnevne lekcije čija je svrha bila jačanje memorije i rasuđivanja, a naročito kritičkog mišljenja, bile veoma korisne…“ Priznaje da je u jednom periodu njime „ovladalo sujeverje i da je živeo u stalnom strahu od zlog duha, od utvara, od divova, ljudoždera i ostalih nečasnih čudovišta mraka. A onda je odjednom nastala velika promena koja je izmenila čitav njegov život.“ Otkrio je neke knjige koje su mu izgradile samopouzdanje. I onda granica nije bilo.

Tesla i Meštrović su bili prijatelji, jer je Tesla voleo umetnike pa je tako sa Meštrovićem dogovorio da mu izvaja portret. Taj je kip Ivana Meštrovića darovao Institutu „Ruđer Bošković“ u Zagrebu (za koji je izvajao i Ruđera Boškovića). Delo posvećeno Tesli na 150. godišnjicu njegove smrti premešteno je na ugao Masarikove i Preradovićeve ulice. Mnogi nalaze simboliku u tome da su Tesline spomenike i biste vajali hrvatski umetnici Ivan Meštrović i Fran Kršinić, a da su ih rušili hrvatski ultranacionalisti. I to u vreme kada se spomenik Tesli postavlja u Njujorku, na važnoj aveniji i Filadelfiji, u kojoj se Teslin rođendan, 10. jul, proslavlja kao Dan Filadelfije. Biste Tesli dobiće, kako se najavljuje, Budimpešta, Bratislava, Tokio i Moskva. Teslin trg se nalazi na uglu Šeste avenije i Četrdeset prve ulice u Njujorku, a spomen-ploča na bivšoj zgradi hotela „Gerlak“, u kojoj je Tesla takođe živeo, u 27. ulici, između Šeste avenije i Brodveja. Ploču je postavio predsednik njujorškog Menhetna, Persi Saton, još 1977. Zatim spomen-ploča na hotelu „Njujorker“, spomenik Tesli na Nijagarinim vodopadima, na kanadskoj strani, postavljen 2006.

Imao je Tesla spomenik i u Gospiću, rad Korčulanina Frane Kršinića (isti takav se nalazi u Beogradu, ispred Elektrotehničkog fakulteta), dok ga ultradesničari nisu minirali. Trg koji je nosio Teslino ime preimenovali su u trg Ante Starčevića. I danas traju besciljna i uvredljiva politička preganjanja i ubeđivanja da li bi ili ne bi trebalo vratiti stvari kakve su bile. Službene gospićke vlasti ne vole Teslu iako neko uporno ostavlja poruke: „Vratite Teslu“. U vrtićima i osnovnim školama Gospića, baš kao i Zagrebu, Beogradu, Novom Sadu, deca se uče kako je naš-njihov zemljak, Ličanin, bio genijalan i nemerljivo velikog srca, koga nije zanimao novac, prolazna slava i lažna bogatstva, već prave vrednosti… Poput nekog modernog Don Kihota.

Oni koji su upoznali način razmišljanja, a onda i delanja, kroz prepisku sa hrvatskim i srpskim političarima te kolegama znaju da Nikola Tesla ne bi imao nikakvih problema sa tim da ga istovremeno nazivaju hrvatskim znanstvenikom i srpskim naučnikom, jer je jednostavno bio protiv taloga krvave mržnje koji je osećao i bio – iznad svega toga, posebno mržnje dva srodna naroda… On je razmišljao u kosmičkim dimenzijama i sve što je radio nesebično je poklanjao na dobrobit čovečanstvu pa onda i svojim Južnim Slovenima, Srbima, Hrvatima, koje je posebno idealizovao i bio zabrinut za njihovu sudbinu, ali i svima ostalima.

Svi Srbi žive pored crkve

Statistika kaže da je 1941. u Smiljanu i okolnim zaseocima živela 621 osoba srpske nacionalnosti, te da je njih 558 na zverski način ubijeno, a među njima je bilo 74 dece. Devedesetih je stradalo 20 Srba, među kojima osam koji su preživeli ustaške likvidacije u Drugom svetskom ratu. U Smiljanu su sada svi Srbi pored Crkve Sv. Petra i Pavla, ispod teškog kamena gde je grobnica, gde su bez ikakvog obeležja, posmrtni ostaci 519 smiljanskih Srba, žrtava NDH. O tome postoji svedočenje Ante Antunovića od 6. juna 1952. u Okružnom sudu u Gospiću, koji je opisao tadašnji teški „ritam zločina“, kada su na praznik Svetog Ilije, 2. avgusta 1941, ustaše ubile, zaklale i spalile sve Srbe u Smiljanu i zaseocima do kojih su došli, ukupno 506 stanovnika. Ustaše su predvodili Rudolf Ric (komandant logora Jadovno), Joso Adžija i Dragan Devčić.

„On šalje svjetlo i munju“

„On nam šalje svjetlo i munju“, pišu Ličke novine uz informaciju da u dečjem vrtiću Pahuljica stoji lik Nikole Tesle, o kojemu deca uče i onda se o tome u svojim radovima izražavaju. Pa tako na zidu u hodniku vrtića stoji: „U dubokoj šumi u srcu Velebita rodia se čoek kojen je to cintar svita“, „On šalje signal na radiju i TV, on šalje svjetlo i munju.“ „Rodio se u Smiljanu, gdje je muzej.“