U Crkvi ne postoji "delikt mišljenja" 1Foto: FoNet/ Nenad Djordjevic

Obrazloženje je opširno i nije namenjeno javnosti. Ono je teološke prirode i najvećem delu javnosti ne bi bilo dovoljno shvatljivo. Odluka Sinoda je, inače, u potpunom skladu ne samo sa Ustavom Srpske pravoslavne crkve nego i sa Statutom Bogoslovskog fakulteta, koji je Univerzitet u Beogradu svojevremeno prihvatio. Inače, takozvana „missio canonica“ od strane Crkve za profesore teologe je opštevažeća međunarodna praksa – kaže u razgovoru za Danas episkop bački Irinej (Bulović), član Sinoda i portparol SPC, o razlozima razrešenja episkopa zapadnoameričkog Maksima i docenta Marka Vilotića sa Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta, oko čega se podigla velika prašina u crkvenoj i političkoj javnosti.

* Da li biste zbog specifičnosti Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta BU pojasnili u kojim segmentima njegovog rada i na koji način utiče SPC – njen Sveti arhijerejski sabor i Sinod?

– Odgovor na ovo pitanje automatski proističe iz definicije Fakulteta u njegovom Statutu kao najviše prosvetne ustanove SPC i kao ravnopravnog člana beogradskog Univerziteta i akademske zajednice uopšte. Konkretni „segmenti“ koji iz toga slede jesu sledeći: niko se ne može upisati na osnovne studije bez blagoslova nadležnog episkopa; niko ne može konkurisati na bilo koju službu na fakultetu bez blagoslova nadležnog episkopa; niko ne može postati nastavnik Fakulteta i napredovati u službi bez blagoslova i odobrenja Svetog sinoda, a izbor dekana postaje validan tek posle potvrde od strane Sinoda. Sve ovo kao normativ i način funkcionisanja regulisano je ne samo važećim Ustavom SPC i Statutom Bogoslovskog fakulteta, koji Univerzitet automatski prihvata poštujući identitet i autonomiju svakog fakulteta, pa i Bogoslovskog.

* Da li sinodske odluke o smeni dvojice profesora, od kojih je jedan na jednogodišnjem neplaćenom odsustvu, imaju veze sa događajima i neslaganjima na ovogodišnjem majskom zasedanju Sabora i da li je to neka vrsta postsaborske „odmazde“ prema episkopu Maksimu, što zbog kritike vlasti u Srbiji, što zbog rasprave na Saboru o njegovim stavovima o ukrajinskom pitanju i autokefaliji, za koje se, saborskom odlukom, izvinio?

– Nije mi jasno na kakve „događaje i neslaganja“ na ovogodišnjem zasedanju Sabora mislite. Sabor je najviše crkveno telo, a ne partijski kongres: na njemu svaki član Sabora potpuno slobodno iznosi i brani svoje stavove i predloge, a odluka se donosi ili jednoglasno ili, kada to nije moguće, putem glasanja, pri čemu važi drevno pravilo vaseljenskih sabora da se treba držati „glasa većine“. Kada se, na jedan ili drugi način, odluka donese, onda je ona odluka Sabora, svetinja i obaveza za sve, bez obzira na to šta su prethodno zastupali tokom rasprave i prilikom glasanja. Iz ličnog iskustva mogu da potvrdim da sam dosta puta u svojoj episkopskoj službi primenjivao, zastupao i branio odluke za koje nisam bio pre njihovog donošenja na Saboru, ali su samim saborskim izglasavanjem postale i za mene obavezujuće i čak lične. Ovo je u stvari iskustvo svakog našeg episkopa, a ne samo moje. Sledi da neslaganja može biti samo u toku Sabora, a nikako po njegovom završetku. Iz toga sledi dalje da je bilo kakva i bilo čija „postsaborska odmazda“ i teoretski i praktično nemoguća i nezamisliva. Osim toga, u Crkvi ne postoji „delikt mišljenja“, a ponajmanje delikt političkog mišljenja i odnosa pojedinih episkopa prema bilo kojoj vlasti, ideologiji i društvenom poretku. Granice ličnog slobodnog izjašnjavanja episkopa postoje samo kada su u pitanju istine pravoslavne vere i načela vekovnog crkvenog ustrojstva, odnosno kanonskog poretka.

Odluka Sinoda se, inače, ne temelji na stavovima episkopa Maksima za koje je od Sabora tražio i dobio oproštaj. Za nju postoji obrazloženje koje, po prirodi stvari, nije namenjeno javnosti, a još manje je namenjeno samoproglašenim „verskim analitičarima“, koji gotovo po pravilu, ili ne znaju ništa o Crkvi ili vrlo površno znaju ponešto, uz napomenu da među njima ima i dežurnih klevetnika SPC – i to isključivo nje, ne i drugih Crkava – a ima i ostrašćenih antiteista. Pitam se na kojem li se fakultetu stiču kvalifikacije za to zvanje. Vas lično ne ubrajam u takve premda sadržajem dobrog broja Vaših napisa o životu i problemima naše Crkve nisam bio nimalo oduševljen. Štaviše, odajem Vam priznanje zbog toga što ste jedan od vrlo retkih novinara, od onih kojih ima manje nego prstiju jedne ruke, koji se uopšte obraća meni kao zvaničnom, nikako samoproglašenom!, portparolu Crkve, a ne oslanja se samo i isključivo na anonimne izvore „bliske vrhu Crkve“, „iz Patrijaršije“ i slično, niti prenosi tračeve najniže vrste.

Koristim priliku da dodam i sledeće: pojedinci meni lično pripisuju netrpeljivost – neki čak i mržnju – prema mom bivšem studentu, sada mlađem sabratu u episkopskoj službi, vladici Maksimu, pa pokušavaju da identifikuju moje navodno osvetoljublje i u jednoglasnoj sinodskoj odluci. Izvesni prizivaju u pomoć i činjenicu javne razmene različitih mišljenja o gorućim pitanjima savremenog pravoslavlja između vladike Maksima i mene. Svesno, međutim, previđaju drugu činjenicu – da je posredi bila razmena argumenata i kontraargumenata, a ne ostrašćeni lični obračun i da ja nisam ni vređao ni ponižavao svog sabesednika. Isto tako, javni karakter tog bogoslovskog dijaloga nisam izazvao ja. Odgovorno, dakle, izjavljujem da taj javni dijalog ni na koji način ne utiče na moj odnos prema vladici Maksimu kao bratu u Hristu. Uostalom, kao što u mojoj duši nema ni zlobe ni netrpeljivosti prema njemu – o mržnji pak ne može biti ni reči, verujem da ih nema ni u njegovoj duši u odnosu na mene. U protivnom, ni ja ni on ne bismo bili hrišćani, pa ni ljudi.

* Zbog čega ste posle majskog Sabora, čija je odluka bila da se „slučaj“ vladike Maksima ne iznosi u javnost, ipak objavili, najpre deo u Saopštenju, a potom i celokupnu odluku u komentaru na pisanje beogradske štampe?

– Na majskom Saboru nije bilo odluke da se „slučaj“ vladike Maksima „ne iznosi u javnost“, kako Vas je neko netačno obavestio. O ovome ne bih nikad javno ni progovorio da se ne šire takve glasine. Saborska saopštenja se ne pišu odoka, po sećanju, već isključivo na osnovu saborskih odluka kako su one formulisane u zapisnicima Sabora, a oni postaju validni čim ih Sabor odobri i prisutni episkopi potpišu. U zapisniku koji se odnosi na dan rasprave o pitanju koje pominjete nema ni reči o tome da se tema prećuti u javnosti. Zato sam na pažljiv, diskretan – a po mom sopstvenom mnjenju i bratoljubiv – način uneo i tu temu u saopštenje. Posle toga me je telefonom pozvao vladika Maksim i zamolio da dam novu formulaciju tog dela saopštenja u kojoj se ne bi pominjalo njegovo ime nego samo činjenica da su svi episkopi, bez izuzetka, saglasni da je svetosavska autokefalija Crkve srpskih zemalja iz 1219. godine bila kanonska, dakle pravilna i zakonita. Pritom se pozvao na neformalni dogovor takvog karaktera, priznajući iskreno da ga nema u zvaničnim zapisnicima Sabora. Ja sam mu saopštio da za takav dogovor ne znam, ali da ću na njegovu reč izmeniti formulaciju. I sam sam, naime, smatrao da je isticanje opšte saglasnosti saborskih otaca mnogo važnije od pominjanja bilo kojeg imena. Docnije sam razgovarao sa većim brojem episkopa i niko od njih nije znao za takav neformalni dogovor. Ali, to u suštini ne menja stvar. Vladika Maksim nije od mene tražio da se prećuti tema kao takva nego da se ne ističe njegovo ime. Ja sam postupio po njegovoj molbi ili, ako to lepše zvuči, po njegovom predlogu. Ne kajem se zbog toga. Dakle, nije bilo zvanične saborske odluke da se stvar ne iznosi u javnost, a kako će biti izneta, sa imenima ili bez imena, to je najmanje bitno.

Vi dalje pominjete „pisanje beogradske štampe“ i moje objavljivanje izvornog teksta obraćanja vladike Maksima Saboru. Ovde ću biti kratak. Nije bilo „pisanja beogradske štampe“ nego je samo Blic objavio klevetnički tekst na moj račun po kojem sam ja isfabrikovao tu temu i govorio neistinu, odnosno falsifikovao činjenice. Zbog toga sam bio prinuđen da objavim tekst vladike Maksima, iako sam principijelno protiv objavljivanja internih crkvenih dokumenata i akata, kako bi se videlo ko falsifikuje i govori notorne neistine – da li episkop bački ili novinarka Blica, odnosno njeni eventualni „lauferi“.

Saopštenje Sabora nije falsifikat

* Kad će na zvaničnom sajtu SPC biti ispravljeno zvanično saopštenje Sabora, za koje više arhijereja tvrdi da je „netačno“, posebno u delu koji se tiče dolaska predsednika Srbije Aleksandra Vučića u Patrijaršiju?

– Vi naposletku dovodite u pitanje, opet na osnovu neproverenih informacija, zvanično saopštenje Sabora i, za razliku od patrijarha, Sinoda i većine episkopa, očekujete da ono bude „ispravljeno“ i to „u delu koji se tiče dolaska predsednika Srbije Aleksandra Vučića u Patrijaršiju“. Ali u samoj stvari tu nema šta da se „ispravlja“. Saopštenje samo prenosi ono što je prilikom Vučićeve posete izgovoreno, između ostalog i šta sve Srbija u praksi čini za opstanak Srba na Kosovu i u Metohiji. Zanimljivo je pritom da se u određenim krugovima poseta predsednika Srbije negativno komentariše, dok se prisustvo i reč gospodina Milorada Dodika potpuno prećutkuje i ignoriše. Još valja naglasiti da je obojicu pozvao NJegova svetost patrijarh u ime Sabora, da je tema razgovora bilo stanje Crkve i naroda kako na Kosovu i Metohiji, tako i u Bosni i Hercegovini, da je susret održan van saborske dvorane, u vremenu između dveju sednica i da je svaki episkop mogao, ako bi to želeo, da ne prisustvuje sastanku. Grupa moje braće arhijereja je izdala svoje posebno, alternativno saopštenje u kojem se gornja tema sagledava iz drugog ugla ili i ne pominje, sada se već i ne sećam. To jeste, bez daljega, njihovo pravo, ali to je saopštenje onih koji su ga potpisali, a ne zvanično saopštenje. Tu niko nikog ne može optuživati za falsifikat. Kako zvanično saopštenje može biti falsifikat kad je ono vremenski prethodilo drugom, alternativnom saopštenju? Ako bismo „terali mak na konac“, pre bi se moglo kazati da ovo drugo predstavlja falsifikovanje onog prvog. Ali, ja to ne kažem. Samo konstatujem da je ono izraz neslaganja grupe arhijereja sa opisom razgovora članova Sabora i predsednika Vučića.

Iz nekih aluzija provejava i mišljenje da je vajni portparol hotimice izbegao da tekst saopštenja predoči Saboru pre njegovog puštanja u javnost. Takvu insinuaciju najodlučnije odbacujem. Jer, stvar stoji ovako. Prema Pravilniku o radu Sabora, Sabor se ne završava poslednjom sednicom nego kasnije, čitanjem i usvajanjem zapisnika sa poslednje sednice i saopštenja za javnost. Tako se postupalo još u vreme mojih prvih godina u episkopskom služenju, ali se, nažalost, već odavno izobičajilo. U praksi većina braće arhijereja odlazi odmah posle poslednje sednice, a portparol ostaje da sačeka poslednji zapisnik i da onda piše saopštenje. Zvučaće neskromno, možda i neumesno, ali moram reći da u toku poslednjih četvrt veka Sabor za mene uvek traje dan duže nego za sve ostale članove Sabora. Mimo moje želje i volje, fizički nisam u mogućnosti da tekst saopštenja predočim Saboru radi eventualnih ispravki, izmena i dopuna. Stoga sam prinuđen da sa njegovim sadržajem najčešće upoznam samo NJegovu svetost patrijarha kao predsednika Sabora. Zbog svega toga smatram da moralno pravo na kritiku saopštenja o radu Sabora nemaju oni koji ne sačekaju ni zapisnik, a on ne može biti gotov za nekoliko minuta!, a ni saopštenje koje iziskuje kudikamo više vremena od zapisnika. Uvek sam voljan ili, tačnije, dužan da tekst saopštenja iznesem pred Sabor, na ocenu i usvajanje. U tom slučaju niko ne bi imao razloga da se žali, a anticrkvena i žuta štampa, snabdevena izmišljotinama iz svojih „insajderskih“ izvora, ne bi mogla da danima i nedeljama prežvakava gluposti i puni svoje trač-rubrike. Mudri stari arhijereji su svojevremeno sve predvideli i blagorazumno osmislili. Mi, njihovi naslednici, treba samo da njima merimo i proveravamo sebe. Konkretno, treba da poštujemo i primenjujemo Pravilnik koji su oni sročili i koji i danas važi. Tada će i vuk biti sit i ovce na broju.

Dolazi visoka delegacija iz Carigrada

Vladika Irinej bački potvrdio je za Danas da će „u dogledno vreme“ poglavara i Sinod SPC „posetiti visokorangirana delegacija Carigradske patrijaršije koju će predvoditi mitropolit pergamski Jovan (Zizjulas)“.

– Koji su razlozi ove posete i o čemu će se razgovarati, to zaista ni ja ni bilo ko drugi sada ne zna, jer nam nije saopšteno. Vaše nagađanje da bi poseta mogla biti u nekakvoj vezi sa problemima Crkve u Ukrajini i u Severnoj Makedoniji nije nelogično, ali je neproverljivo. Ja lično ne mogu da kažem ništa određeno, jer nisam prorok. Uostalom, vreme će pokazati, pa će tada i javnost biti obaveštena – kaže vladika Irinej.